Aleksandar Lukašenko razapet na tri fronta

Aleksandar Lukašenko je uoči današnjih izbora na kojima traži šesti uzastopni predsednički mandat imao tri glavna rivala. Dvojicu je uhapsio. Trećem je uskratio kandidaturu. Kao glavni izazivač ostala je žena – što beloruski lider i ne smatra pretnjom.

Zemlja nije „dovoljno stasala” da bi glasala za tu „jadnu stvar”, nadmeno je izjavio, uz komentar da bi trebalo usvojiti ustavni amandman po kojem bi odslužen vojni rok morao da bude preduslov za kandidaturu. „Stvari”, međutim, izmiču autoritarnoj kontroli „poslednjeg evropskog diktatora”, koji je na vlasti od 1994. Opozicione grupe ujedinile su se iza Svetlane Tihanovske, koja je u trku ušla posle hapšenja supruga, popularnog blogera Sergeja Tihanovskog, lišenog slobode samo dva dana pošto je najavio kandidaturu.

Lukašenko je protiv sebe dobio ne jednu, već „tri borbene žene”. Tu su još Marija Kolesnikova, šefica kampanje bivšeg bankara Viktora Babarike, koji je kao vodeći kandidat opozicije optužen za prevaru i u zatvoru je zajedno sa sinom, kao i Veronika, supruga Valerija Cepkala, bivšeg ambasadora u SAD, koji je, sa decom, u strahu od hapšenja pobegao za Rusiju. Lukašenko je pod pritiscima na kakve nije navikao. S tradicionalnim saveznikom Rusijom je u konfliktu oko ekonomskih integracija, a situaciju komplikuje i hapšenje ruskih plaćenika optuženih da su poslati da destabilizuju zemlju. Sa Zapadom se spori oko ljudskih prava. Otvoren je i treći front – unutrašnjeg nezadovoljstva. Sem eliminacije protivkandidata, Lukašenko je od maja, tvrde aktivisti za ljudska prava, pohapsio najmanje 700 osoba, uključujući 17 novinara. Ima kontrolu nad Centralnom izbornom komisijom, a kampanju rivala sveo je na usamljene TV spotove, pokušavajući da njihove mitinge pošalje u udaljene delove Minska. Obilazi vojne baze i jedinice snaga reda poručujući im da ne smeju da dopuste proteste. Poruka javnosti je nedvosmislena: razmislite dva puta pre nego što izađete na ulicu ili pokušate da osporite izborne brojke. Ali, strah nije efikasan kao proteklih decenija.

„Umorna sam od toga da se plašim. A vi, da li ste umorni od toga da budete strpljivi? Da li ste umorni od ćutanja? Da li ste umorni od toga da budete uplašeni?”, pitala je Tihanovska više od 60.000 okupljenih krajem jula na mitingu u Minsku, najvećim demonstracijama opozicije od raspada SSSR-a. Mnogi su poslušali sve popularniju 37-godišnju profesorku, čija je platforma jednostavna: oslobodite političke zatvorenike i organizujte nove, slobodne i fer izbore. Na protestima su ljudi mahali papučama – simbolom obračuna sa „brkatom bubašvabom”, kako uhapšeni Tihanovski naziva predsednika.

Lukašenko je i ranije znao da izazove nezadovoljstvo javnosti, koja o njemu, aludirajući na rejting, govori kao o „Saši tri procenta”. Pre tri godine doneo je tzv. parazitske zakone o oporezivanju nezaposlenih, koje je morao da ukine. Aprila 2019. naredio je uklanjanje stotinak drvenih krstova koji su na periferiji Minska podsećali na žrtve Staljinovog vremena. Najviše je, ipak, iritirao ove godine, nazivajući pandemiju virusa korona „psihozom”, kojoj se treba suprotstaviti votkom, saunom i vožnjom traktora po polju, i odbijajući da preduzme mere za zaštitu stanovništva. Na kraju je priznao da je bio pozitivan na testu, ali da se oporavio bez ikakve terapije. Godinama demoralisani kritičari režima prikupili su novu energiju.

Suočen s potresima u zemlji i ekonomskim problemima na koje nema odgovore, Lukašenko bi se u nekim drugim vremenima okrenuo Rusiji, ali su odnosi narušeni odbijanjem Minska da prizna aneksiju Krima. Odnosi su dodatno pogoršani posle neuspeha dogovora o snabdevanju naftom za ovu godinu i otkako je beloruski lider prvo optužio Vladimira Putina za pritisak oko potpune ekonomske integracije, a potom i za podršku njegovim rivalima. Naviknut na manevrisanje između Istoka i Zapada da bi izvukao političke i ekonomske koristi, Lukašenko se poslednjih meseci upadljivo udaljio od Moskve, posebno posle februarske posete Minsku državnog sekretara Majka Pompea, prve posle gotovo tri decenije. Lukašenku je u takvim predizbornim okolnostima bio neophodan neki nov adut.

Zašto ne neka „zavera” protiv njega i zemlje? Obično je to bio Zapad, a sada je prvi put meta Rusija. Tako je došlo do hapšenja 33 ruska državljanina optužena da su u Belorusiju ušli da bi je terorističkim akcijama destabilizovali uoči izbora. Još najmanje 170, prerušenih u turiste, krije se negde po zemlji. Protesti su, uverava javnost predsednik, rezultat ruskog mešanja, a pritvorene je istraga povezala s Tihanovskim. Moskva je potvrdila da je reč o zaposlenima jedne privatne firme za obezbeđenje i objašnjava da je grupa samo prolazila kroz Minsk na putu za neidentifikovanu zemlju Latinske Amerike.

Govori se da je reč o plaćenicima firme „Vagner PMC”, u vlasništvu ruskog oligarha i bliskog Putinovog saradnika Jevgenija Prigožina, ali Kremlj to demantuje. Lukašenko će pobediti neiskusnu Tihanovsku, belorusku „Jovanku Orleanku”. Istraživanje državne televizije, jedino dozvoljeno u zemlji, predviđa mu više od 72 odsto glasova, dovoljno za pobedu u prvom krugu. Sve će to biti nedovoljno da izbegne bitke na tri fronta: produženi uticaj Moskve, pritisak Zapada da otvori nacionalni dijalog sa opozicijom i očekivanja Belorusa, posebno mlade generacije, da demokratizuje društvo.

Izvor: politika.rs/Boško Jakšić