Aleksandar Radojičić: “Kultura i umetnost ne smeju biti sputane, one su odraz nacije!”

  • Kako ste se navikli na ograničeno kretanje? Kako deluje izolacija i vanredno stanje na Vas?

“Niko se nije nadao ovakvom stanju, niko nije bio spreman. Nažalost, meni ovo nije prvo vanredno stanje u životu, nisam upao ni u jednom trenutku u neku vrstu panike. Žao mi je što se sve ovo oko nas dešava, ali trudim se da bar stanje u kome se nalazim iskoristim na najbolji mogući način, gledam to sa neke pozitivnije strane. Ovom prilikom sam uspeo da usporim tempo, da se okrenem stvarima koje su me zanimale, a nisam imao vremena za njih. Ne bih voleo da pričam kako mi je super, jer nije u redu, ali ne mogu ni da “kukam”. Imam vremena i za čitanje i za gledanje filmova, serija. Kada mi je tu ćerka, onda sam sa njom, onda sam mnogo manje vremena na telefonu, da bih završavao razne stvari, tako da se koncentrišem i radim na našem odnosu i zaista sam srećan zbog toga. Život većini ljudi je danas u nekoj akciji, jurimo uvek za nekim uspehom ili nekom borbom za egzistenciju, zavisi od momenta, nekako se ne koncetršemo na neke lepe stvari koje su tu i na neke bitne ljude… Sada brinem kako su mi moji prijatelji, porodica, sada imam više vremena za bitne ljude i bitne stvari u životu. Nadam se da će ovakvo stanje što kraće trajati, sa što manje posledica i žrtava i mislim da je ovo strašna stvar za ceo svet, ali se nadam da će ljudski rod izvući pouku iz ovoga. Nadam se, nisam siguran, ali se nadam!”

  • Primetno je da ste dosta truda uložili u svoj fizički izgleda i da Vam je trening bitan. Da li uspevate da u ovom trenutku trenirate kod kuće?

“Samim tim što se bavim glumom i što je pored glasa i moje telo instrument, prosto se trudim da ga održavam. Imao sam dosta faza gde sam isprobavao koje su granice, šta mogu, za koje vreme, da li da smršam, pa sam tako eksperimentisao… Prosto nekako volim i s obzirom na moj posao, na kome nisam od 8-17h na poslu, nekada snimam noću, ne znam da li je subota, nedelja, često zaboravim koji je dan, nekako trening i sport mi predstavlja neku dozu disciplinu koja mi je potrebna u životu, na koju sam navikao, koja me ispunjava i to je nešto moje, neka moja rutina, a opet posle svakog treninga se osećam da sam uradio dobru stvar za sebe i mnogo mi je lepši dan posle toga”.

  • Šta biste preporučili početnicima ili onima koji razmišljaju da krenu sa treningom? Ovo deluje kao najpogodniji momenat.

“S obzirom da je ovo vreme karantina, nisam koristio da iz karantina izađem bolji za leto… Prosto sam se koncetrisao na neke druge stvari, ali je trening neophodan zbog zdravlja, s obzirom na to da nam je ograničeno kretanje i uopše fizička aktivnost… Ima dosta onlajn treninga i na youtube-u i na instagramu, dosta ljudi se potrudilo da animira ljude da počnu sa treningom. Nije poenta da se sada spremamo za Olipijadu, već da održavamo svoje telo, kada već ne možemo da šetamo ili trčimo napolju. Znam za dosta ljudi iz mog okruženja koji nisu imalu motivaciju, a sada kada imaju viška vremena, sada su ušli u trening i “navukli” su se na trening, što je i logično, mislim da ću nakon ovoga u okruženju imati još novih vežbača.”

  • Do sada ste odigrali tri uloge u kojima glumite sportistu, dva puta ste igrali ulogu košarkaša, košarkašku legendu Boru Stankovića u “Bićemo prvaci sveta” i Marka Ivanovića u “Žigosanima”, prva uloga koja Vam je donela širu popularnost bila je uloga u “Montevideu” tu ste igrali Arsenijevića, odnosno “Balerinu”. Jeste li se pretplatili na ulogu sportiste?

“Nadam se da nisam, ali izgledao kao da jesam. Mislim da ću nakon “Žigosanih” malo da odmorim, naporno je… Imao sam sreću da spojim te dve ljubavi, glumu i sport i da u tri projekta igram i na Svetskom prvenstu u fudbalu i košarci i da igram ABA ligu u “Žigosanima”, na sve to gledam kao na tri različite uloge, jer sam ih različito doživeo i to su tri različita karaktera, pristupio sam maksimalno ozbiljno tim ulogama, to što su sportisti ih povezuje, ali potpuno su različita vremena u kojima su živeli i naravno okolnosti. Nemam problema da do kraja života igram sportiste, ako će biti interesantne uloge.”

  • Tumačili ste likove istorijskih ličnosti, Milorada Mitrovića, kao i već pomenute ličnosti Boru Stankovića i Arsenijevića. Kako su tekle pripreme za tumačenje ovih uloga? Pogotovo kada je u pitanju Arsenijević, koga verujem veliki deo publike poistovećuje sa Vama, naravno kao i pesnika Mitrovića?

“Tako je, to se dešava, pogotovo u “Montevideu”, jer je mali broj ljudi bio upoznat sa događajem u prvom redu, a zatim sa detaljima. To sve zavisi od ideje projekta i reditelja, koliko želi da verodostojno prikaže te ljude. Bjelogrlić je uzeo istorijski događaj, ali ga je nadogradio, domaštao i napravio “istorijsku bajku”, tu imate malo više slobode da date svoj pečat liku. Velika je odgovornost kada igrate neku istorijsku ličnost koja je napravila neki uspeh i imate želju da sve to dočarate novim genracijama na pravi način. Sve što smo imali od podataka smo čitali smo, razgovarali smo o svemu tome, ali je na kraju najbitnije kako će to reditelj voditi, to je njegova zamisao. Svaka priprema uloge je za sebe, nema veze da li je u pitanju istorijska ličnost, kod takvih uloga imate neke podatke, imate biografiju, kod drugih likova morate da domaštavate.”

  • Šta je teže tumačiti, nekoga ko je već napisan sa svim svojim karakterima ili istorijski lik? Svakako je potrebno pre same glume imati sliku lika u glavi kako bi on izgledao.

“Kada je u pitanju “Montevideo” tu nema snimljenog materijala, ne možete da vidite kako su se ponašali, te neke stvari smo domaštavali, niko od nas nije uzet za ulogu zato što je identičan likom, liku kojeg igra, ali ima i takvih projekata, postoje istorijske ličnosti od pre 20 godina o kojima se mnogo više zna i opet zavisi od koncepta za koji se reditelj odlučio. Ne postoji “teže” i “lakše”, ali ukoliko morate nekome da “skinete” pokrete da imitirate, to ima svoju težinu…”

  • Šta je gluma kao umetnost predstavljala za Vas u onim momentima kada ste želeli da upišete FDU? I šta Vam predstavlja ona danas kada ste u usponu?

“Gluma je poziv, zanat, veština i “dijagnoza”, sve u jednom. Zavisi zbog čega se ulazi u sve to, da li je to zbog slave, popularnosti, novca ili zato što uživate u tome i zato što želite da celi život maštate i da se igrate i da prenesete neku poruku gledaocima, konzumentima. Smatram da je uopšte poenta glume i umetnosti to da održava duh naroda i da uvek postavlja pitanja, da ukazuje na neke probleme u društvu. Kultura i umetnost ne smeju biti sputane i naravno da su one odraz nacije. Mislim da je sad u ovom trenutku najbitnije je da to držite u sebi, ne radite uvek projekte koje želite i kojima ste se nadali, ali nije lako kada morate da razmišljate o tome da preživite… Svakako, privilegija je kada se bavite onim što volite. Zbog takvih momenata vredi živeti i baviti se glumom. Ostali momenti su tu da možete da prehratine sebe i porodicu, ali je ipak prava stvar kada vas pogodi uloga i projekat i partneri i reditelj i kada osetite da radite na nečemu bitnom i da će to ostati upamćeno, kao i da pokrene ljude na razmišljanje. Gluma je mnogo više od bilo kog pojma koji sam pomenuo. Ovo je instant vreme, puno nekih instant poznatih, javnih ličnosti, čini mi se da je vrlo lako uhvatiti se za pogrešan motiv, jer je lako postati prepoznatljiv, sve instant nije dobro, ako radite nešto iz ljubavi i date celog sebe u tome sve će doći ili neće doći, bitno je da ste vi ispunjeni sve vreme. Površne stvari se lako primete kod ljudi i ne mogu dugo da traju.”

  • Koliko nam potrebna umetnost (gluma) u vremenu senzacionalizma?

“Bitno je uočiti razliku između senzacionalizma i umetnosti. Velika je odgovornost što se tiče sadržaja i kod medija i kod nas samih i onih koji gledaju rijalitije i na taj način ih podržavaju i daju legitimitet ljudima da ih i dalje snimaju, jer vam stalno pokazuju brojeve i parametre gledanosti. Voleo bih da postoji komisija koja bi odlučivala šta će ići na televiziju, a šta ne. Sada kad imamo i youtube i društvne mreže to može lako da se zaobiđe. Jednostavno bombardovani ste sa svih strana, raznim sadržajima, ljudi su izgubli sistem vrednosti, ako gledate samo u da li  je nešto gledano ili nije mislim da smo u velikom problemu. Naravno da kada pravite predstavu ili film, mora biti jasna većini, a opet morate poslati neku poruku. Veliki sam protivnik svih tih budalaština i trudim se da svoje dete zaštitim od svega toga. Jednostavno živimo u takvom svetu i sve će nam se to vratiti, jer uskoro će stasati generacije koje su odrastale na rijaliti programu. Nema više dečijih emisija i obrazovnog sadržaja, ne ulaže se u to, a svakako je to jako bitno. Kao član pozorišta Boško Buha uz koje su odrastale generacije i kao otac sam svestan koliko je to bitno od malih nogu pravilno vaspitati dete, jer je sa 20 godina kasno nekoga navići na pozorište. Stalno sam aktivan kada je u pitanju pozivanje ljudi da dođu u pozorište, jer kada se neko pronađe uz neku predstavu, taj se ponovo vraća u pozorište. Ja to vidim kao neku svoju misiju. Velika većina ljudi koristi izgovor da su karte za pozorišnu predstavu skupe, a koliko novca daju za svakodnevne sadržaje, svakako se može u toku jednog meseca priuštiti jedna pozorišna karta… Poprilično je to postao otrcan izgovor: Društvo bi drugačije izgledalo kada bismo u pozorištu videli barem 5% onih koji sede svakodnevno u kafićima. Veoma je bitno šta se podržava i promoviše u medijima i svi zajedno bi trebali da radimo na tome da popravimo to. Mnogi mediji nam pristupaju na isti način kao i ljudima sa estrade koji traže publicitet, pristupaju nam po njihovim proračunima “zvezda” i svrstavaju nas u rubrici zabava, čak i kada ljudi kupuju novine više ne okreću stranu na kojoj je rubrika kultura, jer je to nešto dosadno, nevažno… Ne mislim da sam iznad nekog, ali ako dajem intervju bolje je da pričam o nekim smislenijim stvarima jer će možda neko to pročitati i zamisliti se oko nekih stvari, neće čitati o tome šta ja jedem, gde sam bio na letovanju… Glumci naprave gard, zbog količine nebuloznih pitanja i situacija kroz koje prođu, sa nekim kvazi novinarima.”

  • Važna stavka u Vašem radu je pozajmljivanje glasova u crtanim filmovima. Pozajmili ste glas Ferdinandu u istoimenom crtaću i drugom i u trećem delu crtanog filma Hotela Transilvanija, kao u crntanom filmu Bendžamin zec. Kako ste se snašli u ovim ulogama?

“Meni je to zanimljiv proces i volim to da radim. Naravno da bi bilo zanimljivije kada bi se pravili crtaći kod nasa i kad bi se to još ozbiljnije radilo. Mi sada dobije već gotov crtani i onda moraš da se prilagođavaš, uklapaš u rečenice i da pratiš boju glasa i emociju. To je isto interesantno, s obzirom da volim crtaće i da sa ćerkom često idem u bioskop da gledamo crtaće, tim je i onda i draže da radim. Kada sam dobio ulogu bika Ferdinada zaista sam bio presrećan jer to mi je jedan od omiljenih crtanih filmova iz detinjstva. Veoma je zanimljiva stvar i vrlo rado se odazivam tom pozivu.”

  • Da li ste razmišljali da kao mlad i veoma perspektivan glumac potražite angažman izvan granica Srbije?

“Maštao sam o tome, ali sam odrastao i shvatio da nije to tako lako, ipak je dosta teško glumiti na tuđem jeziku. Sa pojavom interneta i društvenih mreža i to je postalo lakše, prijavite se na kasting od kuće, radite od kuće, snimite se telefonom, svako može da uradi to. Nije mi u ovom trenutku to ambicija kojom se vodim, ali ukoliko bude nekih interesantnih ponuda, naravno da bih prihvatio. Već sam imao prilike da snimam u Rusiji. Ne vidim sebe da gradim karijeru negde van. Volim što sam ovde i tu su mi porodica i prijatelji. Kao iskustvo je predivno. Naravno da bih voleo kada bih imao prilike da još putujem i radim u raznim zemljama kako bih upoznao i način rada i tehniku.”

  • Navijač ste Crvene zvezde i česti ste posetilac na tribinama, za koga pored Zvezde navijate? Postoje li simpatije prema inostranim klubovima?

“Kada sam bio mlađi bio sam zaluđen pored Zvezde i za Mančester junajted, crveno ide na crveno tako da što sam bio stariji, manje sam bio u mogućnosti da pratim dešavanja u ostalim ligama, pa sam izabrao Zvezdu kao jedini klub. Da ne pominjem Olimpjakos ili Spartak Moskvu, bratske klubove Crvenoj zvezdi”.

  • Da li biste mogli da predložite “karantinski” film? Ili knjigu dok traje samoizolacija.

“Sad trenutno čitam od Ernesta Bekera “Poricanje smrti”, psihološka knjiga, može biti jako korisna, pogotovo za ovaj period. Sada više gledam serije, preporučujem “Top boy”, “Mladi papa”, budući da ima nova sezona, “Ozark”, “Naslednici” na HBO, dosta stvari paralelno gledam.” 

restartmagazin.rs