BLEJAČI

Tu, kod mene ima parkić za klince, i preko dana kao mala košnica sve zuji od dečijih osmeha, podvikivanja zabrinutih majki i vrištanja od radosti malih ljudi kada im dodju drugari u parkić. Spuštaju se niz tobogan, onako rutinski, oni malko stariji, a oni mladji sa obazrivom nesigurnošću proveravaju svaki delić ove sprave za spuštanje dok ne skupe hrabrosti i spuste se prvi put niz toboganče. Posle ide ko “ladna voda“, novih rutinskih bezbroj spuštanja. Tu je i jedan ogroman veliki točak ispleten u kanap kao ogromna ljuljaška gde po troje, četvoro klinaca balansira, a oni manji neretko, čak i od ritma ljuljanja i zaspu.

Uveče u deset sati, slika se potpuno menja. Uz urlanje i krike kao iz zoološkog vrta uleću tinejdžeri (samo se tako naziva ovaj uzrast), i onako destruktivno i puni neke odvratne energije kreću da skaču po klupama u parkiću i udaraju o limeni tobogan rukama kao neko suludo pleme. Taj ritual idiotizma traje oko 15 minuta, a onda svi povade mobilne i onako zombirani ne primećuju jedni druge. Vise na onoj ljuljašci od pletenog kanapa, kao slepi miševi, naglavačke prelazeći prstima preko displeja mobilnog telefona, bez ikakvog smisla. Gledam ih iz prikrajka i pitam se šta im je uzelo i dušu i mozgove (ne generalizujem, ali je ogroman broj mladih ovakav). Onda kreću opet da ispuštaju krike i psuju se međusobno, bez ikakvog povoda, a onda jedan od njih glasno podrigne i opsuje majku svima tek da se zna ko je „vodja čopora“ koji nigde ne vodi. Sa terase zgradase čuje vika na ove mlade ljude, da idu kući, ne urlaju, na šta oni odgovaraju čašćavanjem gratis “puš”, dotičnoj osobi koja je urušila njihovu nirvanu u parkiću. I tako svako veče do jedan posle ponoći kao dan Mrmota, apsolutno ponavljanje identičnih radnji kao i svako prethodno veče, urlanje, rika, maltretiranje ljuljaške i tobogana i podrig iz džungle i samo čekam da kao džumare izmokre one klupe i obeleže teritoriju. Čija su to deca? Je l’ i njihovi roditelji negde bleje i udaraju po tastaturi mobilnog, besomučno kucajući poruke da se ne bi osetili usamljeni. Je l’ nas to tehnologija sve kompletno odvalila od mozga, pa ako ne visiš na mobilnom ili nekoj društvenoj mreži to je kao i da te nema među živima? Zamislite decu u nekom srpskom selu gde je jedini mobilni i dalje MAJČIN I OČEV GLAS kad dozivaju dete. Je l’ su oni to možda ljudi iz pećinskog doba ili su ovi sa mobilnim u rukama u stvari neandertalci novog doba? I tako čekajući da se mladi čopor i večeras sastane na BLEJI u parku pitam se glasno kome ostavljamo budućnost planete. Ovi blejači nisu samo u Srbiji, oni su u čitavom svetu, nismo mi toliko pametni i mudri da smislimo „idiotizme mobilnih telefona“ koje je neko u srcu sveta pronašao i samo ovde servirao, da se naša mlada čeda drogiraju displejom najnovijih mobilnih telefona.

Kakav su nam to izbor tinejdžeri dobili, ili si na mobilnom ili ispunjavaš vreme „ispunjavajući“ od batina nekog vršnjaka. Važno je da nema praznog „hoda“ i da se vazda nešto dešava pa makar i naopako. Ne pišem o mladim generacijama kritički, jer sam ja neki omatoreli smrad, već zato što se bojim da smo ih izgubili kao ljude na koje treba planeta zemlja da se osloni. I ja ovo pišem uz vetar kad oni koji treba da pročitaju ovo i trgnu se, ne mogu da smaraju svoje moždane ganglije na moje „gluposti“.

T. F.