Bogdan Žerajić – 110 godina kasnije

Poslednja strofa jedine sačuvane pesme Gavrila Principa:

Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
"Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!"
Богдан Жерајић — Википедија, слободна енциклопедија

Ko je bio Bogdan Žerajić? Zašto su baš njegov grob posećivali Gavrilo Princip i mladobosanci pre Sarajevskog atentata?

BUKA Magazin - Kidnapovani Princip, 2. dio

Bogdan Žerajić rođen je 1. februara 1886. godine u Nevesinjskom selu Miljevac, gimnaziju je završio u Mostaru, a pravo studirao u Zagrebu. U mostarskoj gimnaziji, u koju se upisao 1900. godine, osnovao je omladinsku organizaciju Sloboda, čiji je cilj bio borba za oslobođenje od austrougarske okupacije i nacionalno ujedinjenje srpskog naroda. Kako kaže njegov savremenik i blizak drug Vladimir Gaćinović, već je “bio predodređen za visoku nacionalnu koncepciju i pripremljen za nacionalnu žrtvu.”

1908. godine nakon napuštanja Zagrebačkog univerziteta zbog nedostatka finansija, kratko boravi u Srbiji gde je radio kao učitelj u okolini Kruševca, a zatim se vraća u rodni kraj gde ga i zatiče proglas o aneksiji Bosne i Hercegovine. Na tu vest on je opet prebegao u Srbiju i stupio u dobrovoljačke komitske trupe. Vladimir Dedijer u svojoj knjizi Sarajevo 1914. pominje da je tokom vojnih priprema u Srbiji rekao jednom oficiru da je neophodno osloboditi se ili umreti. Međutim, razočaran pasivnošću bosanskih Srba i Deklaracijom srpske vlade od meseca marta 1909. godine kojom je prihvaćen čin aneksije, vraća se u Zagreb kako bi nastavio studije.

Godinu dana kasnije, marta 1910. godine Bečka vlada organizovala je zvaničan put cara Franca Jozefa po Bosni i Hercegovini, kako bi prikazali uverljiv dokaz o aneksiji i zavođenju novog poretka. Upravo ovaj događaj podstakao je Bogdana Žerajića na odlučnu i konkretnu akciju. Odlučio je da ubije cara.

30. maja 1910. godine Franc Jozef stigao je u Bosnu, a potom i u Sarajevo. Pokušavajući da mu se približi i uradi ono što je naumio Žerajić je pratio cara iz dana u dan. Atentat, međutim, nije izvršen. Nezadovoljan i potišten što nije uspeo u svojoj nameri, već 4. juna je pisao: “Možda i oni koje na vešala vode nemaju goreg raspoloženja od mene.” Nakon toga odlučio je da ubije guvernera Bosne i Hercegovine generala Marijana Varešanina.

15. juna 1910. godine otišao je u zgradu Sabora da za vreme zasedanja usmrti Varešanina, ali nije uspeo da uđe. Nakon otvaranja Sabora general se u pratnji ađutanta u kočiji vraćao prema svojoj rezidenciji. Na obali Miljacke, Žerajić je sa malog rastojanja ispalio pet metaka prema kočiji u kojoj se nalazio Varešanin, ali je neverovatna sreća htela da nijedan metak ne pogodi generala u zatvorenoj kočiji. Poslednji metak Žerajić je ispalio sebi u glavu.

Nakon samoubistva, njegova glava je odsečena i ona se kao eksponat nalazila u Kriminalističkom muzeju u Sarajevu. Tek 1919. godine glava Bogdana Žerajića je pronađena i sahranjena sa telom. Iako su austrougarski policijski činovnici tajno sahranili Žerajićevo telo, mladobosanci su ga ipak pronašli i na njega donosili cveće, koje su austrougarski policijski službenici uredno uklanjali. Grob Bogdana Žerajića postao je mesto hodočašća mladobosanaca, a njegova žrtva primer ostalim. Na Žerajićevom grobu još 1912. godine Gavrilo Princip se zarekao da će ga osvetiti, a noć uoči Vidovdana 1914. godine tu zakletvu je opet ponovio u društvu sa Danilom Ilićem i Trifkom Grabežom. Sutradan, 28. juna 1914. godine, Gavrilo Princip je ispunio svoju zakletvu.

“Uprkos svojoj porobljenosti, srpski narod pokazuje znake života. Njega izražavaju mladi Srbi koji izazivaju duhovnu revoluciju. Ima mnogo tih mladih ljudi koji žrtvuju svoje živote za zajednički cilj. Oni pripovedaju revoluciju promenjenih, novih ideja, stvara se nova svetla etika, etika umiranja za ideju, za slobodu. Za ovu svetlu ideju krv Bogdana Žerajića prolila se sarajevskim ulicama.” Vladimir Gaćinović Smrt jednog heroja.

Stefan Spira Nikolić