Da li nas 5.000 dinara “vadi iz bede”?

Do kraja godine najavljena je jednokratna pomoć za penzionere, u iznosu od 5.000 dinara. O ovoj vesti se poslednjih mesec dana dosta govori u javnosti, ali pravo pitanje je da li je iznos od 5.000 dinara po osobi vredan prašine koja se digla? Moj odgovor je DA. Da, ako se uzme u obzir da je prosečna penzija nešto iznad 26.000 dinara. Da, ukoliko smo svesni podatka da preko 50% penzionera prima penziju nižu od prosečne, a da najveći broj penzionera prima između 10.000 i 15.000 dinara mesečno.

Sada bi trebalo da se zapitamo šta čovek može da radi sa manje od 26.000 tokom meseca. Za penzionere koji žive na selu i uglavnom imaju dodatne prihode od svog rada situacija je nešto drugačija, jer većina njih ima dostupnu svežu hranu i komunalije su dosta jeftinije. Tu moramo primetiti još jedan dokaz odlaska ljudi sa sela. Naime, procenat korisnika poljoprivredne penzije je takoreći prepolovljen u odnosu na pre 10 godina. Ono što je možda najveći problem penzionera na selu jeste udaljenost lekara, te često zanemarivanje zdravstvenih problema i neredovna primena terapije. Drugi nedostatak je siromašan kulturni život, rad “od jutra do sutra”, bez putovanja, izleta, uključivanja u organizacije za druženje i razonodu koje u gradovima okupljaju penzionere.

Sa druge strane, penzioneri u gradovima često imaju dostupne razne besplatne kulturne i društvene sadržaje, popuste na gradski prevoz, besplatne lekarske preglede. Ipak, vratimo se na činjenicu da preko 50% penzionera prima manje od prosečne penzije. Jasno je da u većim gradovima, a naročito u Beogradu, sa tim novcem jedva da mogu da se plate komunalije. S obzirom da većina penzionera ima potrebu da novčano pomaže ostatak porodice, čini se da se oni sve češće odlučuju da i nakon penzije rade kao zanatlije, prodavci, taksisti ili već ono što mogu u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem i ranijim iskustvom. Poslodavcima odgovara jer su ovi radnici manje zahtevni, sa puno slobodnog vremena i često spremni na rad na crno jer im dodatni radni staž nije značajan, a sa druge strane starim ljudima to omogućava da ostvare dodatna primanja i da se osećaju korisnim.

Tako dolazimo u situaciju da nekadašnji profesori, činovnici, vojni veterani i drugi, usled inflacije i promena zakona za odlazak u penziju 2003. godine, danas primaju mizernu penziju sa kojom jedva mogu ili ne mogu da obezbede osnovne potrepštine. Ove ljude svakodnevno srećemo zamišljene, nestrpljive, mrzovoljne i kivne na ceo svet, jer dugogodišnjim radom i zalaganjem nisu uspeli da sebi obezbede mirnu starost a deci oslonac i podršku.


Čini se da naši stari nisu navikli na odmor i uživanje, s obzirom da su domovi za stare jako nepopularni, iako bi zapravo trebali da pruže sve što je ljudima trećeg doba potrebno – negu, hranu, medicinsku pomoć i kvalitetan društveni život prilagođen penzionerima. Oni stari koje porodica smesti u dom jer ne mogu da im pruže odgovarajuću negu kod kuće uglavnom se osećaju iznevereno i otuđeno. Ovde moramo primetiti da domovi takođe nisu dostupni većini penzionera, s obzirom da je mesečni boravak značajno skuplji od prosečne penzije.

I dok naši medicinski radnici i mladi bez zaposlenja u potrazi za boljom zaradom odlaze u inostranstvo da brinu o tamošnjim penzionerima, naši penzioneri životare često u jako lošim uslovima, zimi bez ogreva i odsečeni od sveta usled neprohodnih puteva, bez potrebne medicinske nege i osnovnih namirnica. Umesto mirnog perioda života u vikendici van gradske buke, sa malom baštom, čuvanje unuka vikendom i za praznike, čini se da penzija za većinu predstavlja životarenje na granici egzistencije, čekanje u redovima u pošti, domu zdravlja, marketu, guranje u gradskom prevozu u nadi da osteoporoza neće dobiti svoju bitku i da će ove godine konačno baš oni dobiti 10 dana besplatno u banji po izboru. 

Karolina Stojanovski