DEO ODRASTANJA JEDNOG MATORCA

Pored one školske, od koje sam bežao kao od đavola, moja jedina lektira za kojom sam žudeo je bila Zlatna serija i Lunov Magnus strip. Iz ove dve kolekcije svake nedelje su izletali junaci mojih tinejdžerskih dana, Zagor, Blek, Komadant Mark, Kapetan Miki, Kit Tele,r ne meni nešto omiljeni Teks Viler. Ej, ludilo. Živeo sam za svaku nedelju kad dođe da „maznem“ novog Bleka, još svežeg od mirisa štamparije .Taze kao duša. Onako ljubomorno jurio sam kući da me ne bi startovao neki matorac iz komšiluka i „oteo“ mi moju lektiru za nirvanu od ta dva sata „proždiranja“ svakog oblačića i slike. Adrenalin me pucao kada sam dolazio do dela gde Veliki Blek kao svež veš slaže Crvene Mundire iz jednog udarca, a oni lete bato na sve strane kao kegle. Još kad izađu istog dana dva, tri romana, koji ti ubrizgavaju adrenalin u oči da ih na tenane za vikend „olupaš“, a onda uradiš domaći za školu .Imao sam kolekciju od 300 romana i kompletnu ediciju starog “Alan Forda“. To ko je imao, bio je tata! Ljubomorno čuvaš svaki broj i samo ortacima od ozbiljnog integriteta daješ na čitanje u roku od dva dana, plafonjera.

Drugi zaštitni znak mog klinačkog sazrevanja bile su sličice. Fudbaleri, stari automobili, Tarzan, Otpisani… Cepale su se “tapke” i “par nepar” do poslednje slajbe u štosu. Svi smo imali u džepu spremnih minimum 100 sličica za dvoboj na stepeništu školskog dvorišta koje je bilo od glatkog mermera. Bride ruke, ali kad dodješ kući sa pola albuma u džepu onda uz meze kevinih uštipaka lagano popunjavaš albumče.

Klajberi su bili neizbežni deo polaganja male mature detinjstva. Staklenci, mermerci, u ono vreme renomirani porculanci i raritetni vodenci. U džepu trenerke se šašolji ova „ekipica“ spremna da ofulji sve, svakog na terenčetu. Gadjali smo preciznije od Magnuma i Kolta i samo čuješ onu pobedničku reč „PIŠKAJ SE, KLAJBER SPREMI“. Klikeri su bili naše dečije zlato. Da odeš u školu i na velikom odmoru ne opališ bar dve partije „u fulje“ pa kao da ti je propao ceo dan. Posle svih onih izračunavanja razlomaka, pisanja pismenog iz srpskog i učenja o vodozemcima i geografskim pojmovima, da ne olupaš na svežem zemljanom terenčetu nekog porculanca ili šestoperdžu, pa to je veći greh nego da si dobio pet iz domaćinstva.

Romani, sličice, klikeri to su bili naši „mobilni telefoni“ današnjice. Samo što mi nismo bili toliki zavisnici od svega gore navedenog i ako su nam bili najveći hedonizam. Mi smo s radošću pikali fudbal, basket, pipke, kockice i uvek dolazili kući na vreme da ne bi uhvatili sebe kako blejimo kao goveda bez cilja i povoda. Trudili smo se da nam svaki trenutak detinjstva i tinejdžerskog doba bude ispunjen nečim dobrim i lepim. Svi smo išli u dramske sekcije, folklor, trenirali karate, boks, pevali u horu. Niko nam od roditelja nije nabijao na nos da to radimo, već smo sami to želeli, da nas ne bi pojelo to prokleto slobodno vreme koje i decu i ljude pretvara u zombije koji tumaraju bez ikakvog smisla kroz svoj život.

Vreme, kada nije postojala napredna tehnologija i svaki dan se izmišljalo nešto novo je bilo vreme spokoja i nečega što današnjem klincu ako pokušaš da objasniš ispadneš dijabola, papak i tolmen kako bi oni rekli. Brate, SMAAARAAČ! Mi smarači, gledamo njih kako danas uživaju u smaranju samih sebe, ne pokušavajući da podignu ništa teže od novog Ipad-a ili tableta. Dobro. Ko zna? Možda smo mi smarači koji smo danas pedesetogodišnjaci koji su uživali u svakoj sekundi mladosti, a ovi danas su mudri, jer ostave dva sata slobodno svojim mobilnima dok se ne napune, a onda posle ozbiljne krize dohvate svoja litijumska čeda da vide šta su propustili za ta dva krucijalna sata u kojima njihove šake nisu dodirivale displej. Bilo kako bilo, ipak, mislim da smo mi malo bolje prošli jer smo umesto tehnologije i kompjutera umeli da se radujemo jedni drugima i družimo, a da nam dan ne prodje u BLEJI.

T. F.