DOBRI DUH ATELJEA 212

Ćale mi je bio šljaker. Radio je kako on kaže „od sunca do sunca“, iako je bio neko ko se nije za života načitao knjiga, trudio se da mene i majku uvek obraduje barem par puta odlaskom u pozorište. Dobijao je karte preko svog sindikata i onako neispavan i umoran od posla vodio nas u onaj ATELJE 212 čiju sam dušu kao klinja i omirisao i osetio. Na ulazu u Atelje sedeo je baja s gitarom u ruci i usnom harmonikom koju je istovremeno „peglao“. Iz hodnika se nazirao onaj toliko spominjani BIFE o kome su često na Tv-u  pričali uglavnom oni kojima su prepričavali njihovi očevi, dede ili rođaci. Ja sam imao tu čast da kao klinja od devet godina budem doživotno „pelcovan“ i „inficiran“ tim daskama i zavesama Ateljea koje su mirisale na glumce, dekor, suflere, atmosferu na sceni. Ja sam stvarno osećao taj miris scene koji mi je punio nozdrve i sve više me terao da zavolim pozorište.

Moj ćale bi često zaspao na sred predstave, od umora, jer nas je odmah s posla „parkirao“ u prve redove do scene, a onda su i glumci na sceni glasno kašljali ne bi li ga probudili. Matori je voleo pozorište i uživao je, ali prosto ga je često san dotukao, da sazna šta se desilo u drugom činu, ali na kraju predstave nije štedeo šake za aplauz da pozdravi ono što nije prespavao.

Imao sam taj dar da gledam najbolje predstave tadašnjeg „Ateljea 212 “Pseće Srce“, “Korešpodenciju“ , “Kosančićev venac”, kasnije „Sveti Georgije ubiva aždahu“… Kakve glumčine sam ja gledao ,Radmilovića, Boru Todorovića, Miru Banjac, Ljubišu Bačića, Taška Načića, Peru Kralja, Djuzu, a oni su bili tako jednostavni i dodirljivi. Niko od njih nije parao nosem oblake bez obzira što su par njih bili „nosonje“. Bili su možda namćori, ali tako jednostavni i normalni ljudi.

Posle predstave i glumci i deo publike posedeli bi u tom maestralnom BIFEU Ateljea, gde su neretko glumci ostajali posle predstave i ne znajući da tu baš pišu stranice novog komada svojim anegdotama i šalama. Bife je bio prepun dima kao ulica u magli u decembru. Nisi mogao da vidiš glumce, ali si ih veoma dobro čuo šta govore. Uvek mi je smetao miris duvana, nekako dok sam se probijao do šanka naručujući sebi sok, njihove pljuge mi nisu bile mrske. Ma umeli su i u duvanu da uživaju i opuste se.

Atelje 212

Danas je Atelje 212 kuća nekih mlađih generacija glumaca, koji nakon proba i premijera užurbano tabanaju svojim domovima jer je onaj „DOBRI DUH“ Ateljea u stvari otišao sa ljudima koji su ga i stvorili kroz predstave koje žive i posle 30 i kusur godina, kroz sve one anegdote koje su kasnije pretočene u sjajne romane ili pozorišne komade. Taj duh je živeo sa onim ansamblom koji je i učinio da danas kada prođem ulicom Svetogorskom čim vidim Radmiloviča u kostimu kralja Ibija, zažmurim i setim se svakog sekunda koji sam kao balavac proveo u ovom divnom pozorištu, zahvaljujući mome ocu koji je prespavao sve ono što sam ja budan sanjao. Hvala ti ćale što sam i danas neko kome je pozorište jedini antibiotik za svaku boljku u životu.

T. F.