Dora Maar – žena u suzama

„Zovem se Dora Maar. Upoznala sam jednog čoveka. Bio je genije. Bio je život. Bio je razdor. Tražio je da ga sledim ne okrećući se. Doneo mi je užitak i propast, dao mi je bezvremenu lepotu i primorao me da se plazim jezikom pred strahotama rata“.

TeoDORA MAARković, poreklom Jugoslovenka, bila je cenjena nadrealistička umetnica, fotografkinja, pesnikinjai istaknuti član pariske avangarde.

Svojom snažnom i misterioznom pojavom, britkim umom, intrigantnim likom i očima boje žada, očarala je Pikasa, postala njegova privatna muza i predmet njegovih najslavnijih portreta.

Jednog letnjeg dana, 1936. godine, Dora je u društvu pesnika Pola Elijara, posetila kafe „Cafe Lex Deux Magots“, koji je bio mesto okupljanja najvećih umetnika tadašnjeg vremena. Igrala je staru slovensku igru – zabadanje noža između prstiju dok se ne prolije krv, a kada joj se bela rukavica natopila krvlju usled uboda, prišao joj je čuveni Pablo Pikaso, zanemeo prizorom. Njena autentičnost, smelost i senzualnost su ga opčinili, pa je uzeo njenu nakrvavljenu rukavicu i čuvao je kao amajliju tokom celokupnog njegovog stvaralaštva.

this night wounds time, dedicated to Dora Maar with her fingers

Obratio joj se na francuskom, a na njegovo čuđenje, odgovorila mu je na tečnom španskom.

Njihova romansa je trajala skoro čitavu deceniju. Bila je burna i olujna, ali je izrodila mnogo kreativnosti i nesvakidašnje umetničke izraze.

Kao motiv i inspiracija za stvaranje poznate slike „Borba u kavezu“, poslužio je incidentkoji se dogodio u Pikasovom stanu, kadaje Dora Maar ušla u fizički obračun sa njegovom tadašnjom ženom, Mari – Terezom. Gledajući ovu scenu, Pikaso je rekao „Neka bolja pobedi“, i naslikao crnu golubicu (koja predstavlja Doru) kako pobeđuje belu golubicu (njegovu suprugu). Mari – Tereza i njena dva sina iseljavaju se iz Pikasovog stana.

Godine 1937, Španija se našla u građanskom ratu, a grad Gernika je uništen bombama. Pikaso, uz podršku svoje ljubavnice i slikarske partnerke, koja je doprinela rastu njegove političke svesti, naslikao je jedno od najznačajnijih dela u istoriji umetnosti, na koje je uvrstio i njen lik. Slika nosi antiratnu poruku i ukazuje na otvorenu modernu tiraniju i ratnu agoniju. Dora je bila jedina kojoj je Pikaso dozvolio da vidi i snimi sve sukcesivne faze njegovog monumentalnog rada „Gernika“.

Bila je Pikasov glavni model i portreti nje su bili prožeti teskobom, izrazi nemira, nestabilnosti i osobe epski ranjene umetnošću. Prikazivao ju je deformisano, dvodimenzionalno, kao spljoštenu, prelomljenu „ženu koja plače“. Naglašavao je njen prkosan pogled u kojem leže tragični događaji iz njenih sećanja i velike zelene oči, koje izgledaju udaljeno i dementno.

„Sliku na kojoj se ona smeje ne bih mogao naslikati. Ona je za mene „žena u suzama“. Ranije sam je slikao izobličenu, ne zbog sadizma i zadovoljstva, nego sam samo sledio viziju koja mi se nametala“.

  • Pablo Pikaso

„Dao mi je besmrtnu lepotu ikona iz muzeja. Doneo mi je užitak i propast. Pripisuju mi da sam izjavila kako nakon Pikasa postoji samo Bog. Ne sećam se da sam to rekla, ali nikada to nisam prestala da mislim“.

  • Teodora Marković (Dora Maar)

Rastali su se 1943. godine, kada ju je Pikaso ostavio zbog četrdeset godina mlađe francuske slikarke Fransoaz Žilo.

Umetnička karijera Dore Maar je zasenjena pojavom i delima čoveka koji joj je obeležio život, jednog od najvećih slikara u istoriji. Imala je plodnu i cenjenu karijeru kao avangardna fotografkinja, iako je prvobitno studirala slikarstvo.

Kada je imala tri godine, njen otac, Josip Marković, dobio je posao arhitekte u Buenos Airesu, gde su porodično živeli do 1926. godine. Po povratku u Pariz, studirala je fotografiju i često posećivala Žulion Akademiju i Anre Ljotov studio.

Izrađivala je portrete, aktive, pejzaže, modne fotografije, reklamne fotografije, fotomontaže i bavila se uličnom fotografijom.

Koristila je živopisno svetlost i senku, a njeni kolaži su stapali fantaziju i fikciju. Odbijala je da bude ograničena jednim medijem ili tehnikom i njena karijera je bila definisana izumljavanjem, inovativnošću i eksperimentisanjem.

Privlačili su je maniri nadrealista i bizarni efekti otuđenja, pa je činila vidljivim skrivene prostore svoje podsvesti. Volela je da istražuje tadašnje psihosocijalne koncepte: histeriju, tajne snova, Frojda, a posebno ju je zaintrigirala filozofija bezgraničnogŽorža Bataja.

Tridesetih godina prošlog veka, Dora je izlagala na šest glavnih i najvećih nadrealističkih izložbi (u Španiji, Engleskoj, Belgiji, Holandiji, SAD-u i Japanu) i ona je bila jedina fotografkinja koja je ostala zapažena u svih šest.

Njeno najpoznatije delo je Ubua (1936) –neobična i groteskna slika fetusa armadila, sa tužnim, mrtvim očima, prikazana sa beskrajnom nežnošću.

Hand-Shell (1934), delo bez naslova, prikazuje njenu ruku koja izvire iz školjke, njeni lakirani nokti počivaju na pesku.

Stvaranje „Gernike“(1937), Dora je dokumentovala kroz stotine fotografijaobjavljenih u časopisu Cahiers’d Art. Inspirisala je te godine Pikasa da izradi oko šezdeset slika „žene u suzama“, ne znajući koliko će je one definisati. I na kraju te iste godine, Pikaso ju je nagovorio da napusti fotografiju i vrati se slikanju.

Učestvovala je u socio-političkom aktivizmu i bila aktivna članica antifašističke grupekoju su vodili francuski intelektualci, filozof i pisac Žorž Bataj i pesnik i kritičar Andre Breton.

Za vreme nemačke okupacije, ostala je u Parizu, a njene note i poezija otkrivaju njenu teskobu. Otac joj je proteran u Argentinu, 1940. godine, nedugo nakon toga, majka joj umire, bliski prijatelji odlaze iz zemlje, a Pikaso je ostavlja zbog nove muze ljubavnice.

Uprkos svojoj usamljenosti i osećaju odbačenosti, nikada nije prestala da stvara. Usledilo je razvijanje njenog moćnog, apstraktnog stila, evoluirajućiod podkubističkih slika, do izražajnih pejzaža, da bi šezdesetih nastale očaravajuće, živopisne geometrijske slike.

Utehu je našla u pejzažima oblasti Luberon na jugu Francuske.

Izlagala je u najpoznatijim pariskim galerijama, kao i u inostranstvu, uključujući Lester galerijama u Londonu (1958).

U svojim poznim godinama, vratila se fotografiji, ali živela je samačkim životom, depresivna i zatvorena, skrivala je sebe i svoja dela od očiju sveta, u svom stanu, u šestoj ulici u Savolu u Parizu.

Nakon njene smrti (1997. godine), čitava kolekcija njenih radova nastala iz posvećenosti i ljubavi, ugledala je svetlost dana, a Dora Maar je konačno dobila priznanje javnosti.

Velike izložbe njenih dela su održane u Pompidu u centru 2019. i u Getu centru u Los Anđelesu 2020. godine.

Dora Maar, žena, umetnica, koja je toliko osećala i zanos i čemer života, da je svojim morskim suzama iznova i iznova rađala čistu lepotu.

Nevena Grković