Edgar Dega je „rođen” u operi

Noge Degaove balerine su pahuljaste kao i njena tanana suknja, napisao je davne 1874. godine jedan oštri kritičar posle prve izložbe impresionista koja je izazvala veliki podsmeh, ražalostivši mlade slikare okupljene oko novog pravca i odlučne da dokažu da rade pravu stvar. Upravo Edgar Dega je bio jedan od njih koji se, kako svedoče biografi, tada požalio: „I proglasili su nas impresionistima, to je uvredljivo i ponižavajuće. Mržnja ne bira sredstva”.

Impresionisti su odavno priznati kao majstori slikarstva, a upravo je Edgaru Degau pripala čast da se ove sezone u Muzeju „Orsej” u Parizu kroz njegova dela, i to ona sa balerinama „pahuljastih nogu i sukanja” slavi 350 godina pariske opere. Izložba „Dega u Operi” koja je otvorena u septembru i koja će trajati do 19. januara (osim što je bio zatvoren na dan generalnog štrajka petog decembra, „Orsej” je otvoren za posetioce tokom ovih protesta, mada ponekad sa izmenjenim ritmom rada) bila je kustosima najlogičnije rešenje za obeležavanje značajne godišnjice pariske opere. Razlog je poznat svim ljubiteljima njegovog slikarstva budući da je ovaj umetnik bio veliki ljubitelj scene, a pogotovo života iza scene, gde je pronalazio najveću inspiraciju slikajući balerine, muzičare, posetioce… Od 1860. pa sve do njegovih kasnih radova 1900, opera je bila predmet njegovog umetničkog istraživanja.

Balerine na sceni, na pauzi, časovi plesa, iza kulisa, zavesa, baletski kostimi… motivi su od kojih je Dega kreirao svet pun lepote, stvorivši svoju operu. Nije voleo da radi pejzaže. Odbacivao je slikanje na otvorenom što je bilo karakteristično za impresioniste i radio je u ateljeu, kreirajući svoju operu u studiju, filtriranu njegovom memorijom i obogaćenu njegovom maštom. Njegov orkestar, pogled na auditorijum, pozornica i život iza scene, časovi plesa i ispiti su fantazmagorični. „Neko vidi samo ono što želi da vidi i to je lažno, ali ta lažnost predstavlja umetnost”, surovo je primetio.

Divna platna ispred kojih zastajemo u odajama Muzeja „Orsej” i u kojima uživamo, od kojih su mnoga njegova najambicioznija dela s temom opere, vraćaju nas u drugu polovinu 19. veka. Kao da vidimo umetnika koji je inače bio pravi aristokrata, tvrdokorni potomak bankarske porodice, često zajedljiv i duhovit, otmen i elegantan, nikad ne dopustivši da mu mrvice padnu na odelo. U knjizi „Dubina slave” Irving Stoun piše da je Dega šetao pariskim bulevarima i razmetao se „u svom svilenom šeširu, svetlim uskim pantalonama, sa okovratnikom od sedam centimetara, nalik na slepog miša, i svečanom kravatom”. Dodaje da je nosio plave naočare i kišobran po svakom vremenu.

Među delima na ovoj izložbi, nalazi se i „Mala četrnaestogodišnja balerina”, jedina skulptura koju je Dega ikada izložio. Delo nastalo 1878. godine ostaje upečatljiv primer hiperrealizma. Sa pravom kosom, trikoom od tkanine, baletskom suknjicom od gaze i baletankama, a najviše od svega sa voštanim epidermom poput teksture kože, originalna skulptura bila je previše uznemirujuća, pa je svojevremeno izazvala snažne reakcije, kao uostalom i slika „Mladi Spartanci vežbaju”. U pomalo grubom licu male balerine, neobičnim obrvama i celoj pojavi, kritičari su videli nemoral sveta opere koji je ove mlade osobe mogao odvesti u prostituciju.

Plesna grupa, 1874., Mala četrnaestogodišnja balerina, 1878.

Dega je bio vezan za dve operske kuće u Parizu: onu u ulici Peletije, u kojoj je opera bila smeštena od 1821. godine, uništenu u požaru 1873. i zatim, od 1875, za palatu Garnije, koja se gradila od 1861. do 1875, čije velike makete su takođe deo ove postavke. Kada je prva izgorela, Dega je kao umetnik koji je tu napravio svoje prve „baletske scene” i „časove plesa”, doživeo to kao da i njegov motiv nestaje u plamenu. Možda iz nostalgije za pozorištem svojih početaka i njegovim čudnim šarmom, nije mu se svidela nova opera sa svojim bogatstvom ukrasnog rada, raskošnim foajeima i funkcionalnom „bekstejdž” zonom. A možda i zato što je njena gradnja počela za vreme Drugog carstva, režima koji on nije prihvatao, a umetnicima koji su mu služili se suprotstavljao ili ih prezirao.

Nije voleo sebe nikada da naziva impresionistom, već realistom, ali naravno pripadao je grupi Gorboa, kako su ih zvali po kafiću u kome su se okupljali ili Batinjol, po kraju gde su živeli, i svrstan je u ovaj pravac. Tek u kasnijoj fazi stvaralaštva i sam je počeo da radi pejzaže na otvorenom i osvojio kritičare čak i one koji nisu bili naklonjeni drugim impresionistima. A za svoje surove izjave u početku, poput one da bi žandarima naredio da streljaju slikare koji slikaju pejzaže u prirodi, imao je i objašnjenje: „Moj jezik nagriza dublje nego moji rastvori s kiselinom.” Rođen je „bez talenta da se izvinjava”, priznao je. Nema sumnje, međutim, da je njegov veliki talenat rođen u operi, što potvrđuje i ova izložba.

Izvor: politika.rs