Ernst Vilimovski je uradio (ne)moguće!?

Njegova fudbalska karijera dovela bi sve igrače poput Klosea i Podolskog u senku. Način na koji je igrao, danas bi ga učinio superzvezdom poput Mesija, Ronalda i Levandovskog. Jer je bio vodeći strelac u Poljskoj i Nemačkoj. Još više! Uspeo je da uradi nešto što niko pre ili posle njega nikada nije uradio. Igrao je za poljsku i za nemačku reprezentaciju – Ernst Villimovski.

Ernst Prandela (kasnije Villimovski) rođen je u Katovicama u Gornjoj Šleskoj 1916. godine u vreme kada je Gornja Šleska bila i nemačka i poljska. Iste godine njegov otac je umro na frontu. Njegova majka Pauline Prandela smatrala je da je više Nemica nego Poljakinja i zato ga je poslala u nemačku školu. Njegov očuh Villimovski, koji je sebe smatrao poljskim patriotom, poslao je kasnije u poljsku gimnaziju. U dobi od devet godina Ernst Villimovski odlučio je da se pridruži fudbalskom timu iz nemačke manjinske populacije: 1. FC Katovice. Pošto je bio toliko dobar, prebačen je u susedni klub, poljskog šampiona, Ruch Vielkie Hajduk (nekada Bismarckhutte BC, a sada Ruch Chorzov).

Sa Ruhom je bio poljski prvak 1934, 1935, 1936 i 1938. U svojih 88 utakmica za gornjošleski klub dao je 112 golova, do tada nepoznatu kvotu. Njegova kvota za postizanje golova za poljsku reprezentaciju bila je podjednako sjajna i od tada nikada nije izjednačena: 22 gola u 21 utakmici. Njegova najistaknutija igra za Poljsku bila je u finalu 16. kola svetskog prvenstva u Francuskoj 1938. godine, kada je postigao četiri gola u porazu od 5-6, (posle produžetaka) od Brazila. Njegova poslednja utakmica za poljski tim bila je 27. avgusta 1939. u Varšavi: Poljska protiv vicešampiona svetskog šampionata Mađarske. Pred publikom od 25.000 ljudi Villimovski je postigao tri gola kao svoj doprinos pobedi od 4-2.

Ubrzo u toku Drugog svetskog rata kada je nemačka vojska napala Poljsku. Ernst Villimovski je imao samo 25 godina i želeo je da živi i igra. Iz ličnih razloga odlučio je da igra za policijski klub Chemnitz. I ovde je bio uspešan, a od tada je igrao za mnoge nemačke klubove. Ernst Villimovski je debitovao u nemačkoj reprezentaciji juna 1941. u Bukureštu kada su majice tima bile ukrašene, ne belim, već crnim orlom i kukastim krstom. Postigao je dva puta u meču protiv Rumunije i od tada je bio redovni igrač Nemačke pod vodstvom Josefa “Seppa” Herbergera.

Sve u svemu, izuzetno talentovani golgeter igrao je osam puta za Nemačku tokom kojih je postigao 13 golova. Njegov poslednji meč bio je 1942. Na kraju rata 1945. Villimovski nije želeo – niti je mogao – da se vrati u Gornju Šlesku jer mu je komunistička vlada pretila da će ga tužiti zbog saradnje sa Nemcima. Umesto toga, ostao je u Nemačkoj, igrajući za nekoliko klubova sve do penzionisanja iz fudbala 1959. Do danas njegova slava nikada nije bila adekvatno prepoznata. Za života je odlikovan medaljom za zasluge Poljskog fudbalskog saveza, PZPN. Ali tek nakon njegove smrti 1997. godine u poljskim liberalnim novinama „Gazeta Viborcza“ pojavila se serija od šest delova članaka o njemu. Ernst Villimovski nije dobio nijedno pominjanje u ogromnom svečanom izdanju Nemačkog fudbalskog saveza objavljenom 1999. godine pod naslovom „100 Jahre DFB“.

Dodatni biografski podaci

Postoji praznina u biografiji Villimovskog tokom poslednje dve godine Drugog svetskog rata. On sam to nikada nije spomenuo. Međutim, jasno je da je 1942. godine putovao u Bitom na utakmicu protiv Rumunije u uniformi razarača tenkova. Do danas je Ernst Villimovski jedini igrač koji je postigao gol i protiv Nemačke (9. septembra 1934. u porazu od 2: 5 u Varšavi) i za Nemačku (13 golova u osam utakmica). DFB je 1974. godine Ernsta Villimovskog pozvao kao počasnog gosta da prisustvuje meču između Nemačke i Poljske tokom svetskog prvenstva u Nemačkoj. Ovo je bila poznata takozvana „Vodena bitka za Frankfurt“. Ovde je Villimovski uspeo da se sastane sa igračima i prevede između nemačkih i poljskih zvaničnika. Fritz Valter, kapiten nemačkog tima i svetski šampion 1954. godine, napisao je za Ernsta Villimovskog: „Postigao je više golova nego što je imao šansi.“ (Fritz Valter: „11 rote Jager. Nationalspieler im Krieg“. Munchen 1959, str. 18)

Autor: Adam Gusowski – prevod Restart magazin