Gasni rat za Evropu: Ko su učesnici i kakva su očekivanja?

Analitičari veruju kako će 2021. godina biti obeležena “gasnim ratom” najvećih proizvođača za evropsko tržište.

Već na samom početku 2021. godine uzburkalo se gasovodno tržište Evrope i najavljuje se teška borba između najvećih proizvođača, odnosno izvoznika za raspodelu njihovih “dobara” evropskim kupcima. Trka je počela.

U samo nekoliko prvih dana 2021. godine preklopili su se interesi nekoliko glavnih dobavljača i konkurenata u gasovodnom biznisu – u prvom redu Rusa, Amerikanaca i Azerbejdžanaca – pa analitičari već zbrajaju ko bi tu mogao ostati kratkih rukava. Naime, u Srbiji je otvoren gasovod Balkanski tok, koji se proteže od bugarske do mađarske granice, kao deo rusko-turskog gasovoda Turski tok kojim će ruski Gazprom snabdevati Balkan i Srednju Evropu svojim gasom, ali isti je dan u LNG terminal na ostrvu Krku stigao američki tanker s ukapljenim gasom, piše hrvatski Jutarnji list.

Smanjiti zavisnost od Rusije

Taj američki gas nije samo za hrvatske potrebe, nego bi se njime koristile još i Mađarska i Ukrajina, a uskoro i neke druge zemlje u okruženju. Mađarska kupuje 11,2 milijarde kubnih metara gasa godišnje, ali bi “priključenjem” na krčki terminal smanjila tu zavisnost od Gazproma. Istovremeno je bugarski premijer Bojko Borisov najavio početak “diverzifikacije gasnog tržišta”, i to na otvaranju Trans Adriatic gasovoda (TAP) kao dela Trans-anadolskog gasovoda (TANAP) kojim će u Evropu stizati azerbajdžanski gas – kroz Gruziju, Tursku, Bugarsku, Grčku, Albaniju i onda po dnu mora u Italiju koja je, nakon Nemačke, drugi najveći kupac ruskog gasa u Evropi. Italija kupuje 22,1 milijardu kubnih metara, ali će sada smanjiti tu zavisnost za oko trećinu nabavkom oko osam milijardi kubnih metara gasa iz Azerbajdžana.

Kada su već neki najavljivali probleme za Gazprom i udarac ruskom gasnom biznisu u Evropi, objavljeno je da će 15. januara Danska početi s radovima u svojim vodama na “spornom” rusko-nemačkom gasovodu Severni tok 2, koje je obustavila krajem prošle godine zbog američkih sankcija uvedenih kompanijama koje rade na tom projektu. U isto vreme je vlada nemačke pokrajine Meklenburg – Zapadno Pomorje osnovala fond za dovršenje Severnog toka 2 (ako se američke sankcije nastave) kako bi “spasili” 11 milijardi dolara koje su Nemačka i neke kompanije iz EU uložile u dosadašnju gradnju. Naime, upravo u toj pokrajini gasovod izlazi iz mora na kopno pa su oni vrlo zainteresovani da taj projekat uspe. Oko 100 evropskih firmi – od kojih je pola nemačkih – iz 12 zemalja radi na gasovodu, a neke, poput Uniper-a i Wintershall-a, mogle bi svaka izgubiti i više od uloženih milijardu dolara u taj unosni posao.

Nemačka prvi put kupuje više od 50 posto gasa (do 2016. godine udeo je bio nešto iznad 40 posto, i to uglavnom zbog ranije povezanosti bivše istočne Nemačke na sovjetske gasovode) te dosta nafte i uglja iz Rusije (smanjila je svoju proizvodnju uglja zbog uvoza iz Rusije) te bi, što je najvažnije, ekonomski izgubila jer ne bi bila, kako je predviđeno, glavno čvorište ruskog plina za Zapadnu i Srednju Evropu, čime bi zapravo kontrolisala distribuciju ruskog gasa u Evropi. Teško je stoga verovati da će Nemačka samo tako odustati od tog i za nju važnog projekta, pa se s nestrpljenjem očekuje kako će se Berlin dogovoriti oko toga s novom američkom administracijom Džoa Bajdena, koja, čini se, takođe na Severni tok 2, ne gleda ništa više blagonaklono od odlazeće administracije Donalda Trampa.

Protivnici Severnog toka 2

Doduše, EU danas koristi oko 40 posto ruskog plina, a još pre 15-ak godina udeo je bio veći od 60 posto, zbog istiočnoevropskih zemlja, koje su još donedavno bile u gotovo potpunoj zavisnosti od ruskog gasa, a Poljska bi prema nekim predviđanjima već do 2025. godine potpuno prestala biti zavisna od ruskih energenata, a to su sebi zacrtale i tri baltičke države. Upravo su Poljska te Estonija, Litvanija i Letonija najžešći protivnici Severnog toka 2, koji ih potpuno zaobilazi, mada im je bilo ponuđeno da sudeluju u projektu.

Severni i Turski tok, dva ruska strateška političko-ekonomska projekta, prema nekim su mišljenjima poslednja šansa da se Rusi ukotve u Evropi kao glavni dobavljač gasa. Time bi Rusija, osim svog ekonomskog prosperiteta (zbog pandemije je u recesiji), uspela ojačati i političku poziciju na području koje joj se već godinama zbog proširenja NATO-a i EU sužava. Jedan od razloga ruskih projekata je zaobilaženje Ukrajine kroz koju i danas prolazi najviše ruskog gasa na putu za EU. To Rusija želi izbeći kako bi marginalizovala Kijev i učinila ga dodatno neatraktivnim za zapadne interese. Sada im i SAD (a za vratom im svojim ukapljenim plinom dišu i Katar i Alžir) te Azerbajdžan ulaze na već “osvojena” tržišta. Prema podacima koje iznose nemački mediji, terminal Krk mogao bi u potpunosti pokriti hrvatski uvoz ruskog gasa – godišnja moć LNG-a Krk je 2,6 milijardi kubnih metara, a Hrvatska uvozi iz Rusije 2,82 milijarde kubnih metara. Slično je i s drugim balkanskim državama jer će i Grčka i Bugarska smanjiti Gazpromovu ponudu za otprilike 40 posto.

Politički ustupci

Grčka sada uvozi 2,41 milijardu, a Bugarska 2,39 milijardi kubnih metara. Jedino će Srbija udvostručiti ruski uvoz, ali njima Moskva daje povoljnije uslove – umesto 240 dolara za hiljadu kubika, Beograd mora izdvojiti 155 dolara pa se neki analitičari pitaju koja je cena srpskih političkih ustupaka.

U svakom slučaju, 2021. godina biće obeležena “gasnim ratom” najvećih proizvođača za evropsko tržište, a neki predviđaju da bi Gazprom mogao dodatno sniziti cene kako bi još više okrenuo Evropljane od američkog, ionako skupljeg, ukapljenog gas. No, onda se postavlja pitanje može li Rusija izdržati tempo snižavanja cena u ovakvoj ekonomskoj situaciji.

Ruski portal Gazeta.ru svojevremeno je objavio da je Rusija 2020. izvezla više gasa, uz manje prihode, nego 2019. godine, uglavnom zbog pandemije, ali se nada novom porastu kada se situacija s koronom smiri.

Izvor: b92.net/jutarnji.hr