Istorija sukoba u Nagorno-Karabahu

Region Nagorno-Karabaha (NK), ili Republike Arcah, kako ga nazivaju tamošnji žitelji, tokom istorije nalazio se u sastavu Persijskog carstva, Jermenije, Rimskog carstva, Omejadskog halifata, Abasidskog halifata, Seldžučke države, Ilkanata, Džalajridske države, države Kara Kojunlu, države Ak Kojunlu, Ruskog carstva i Sovjetskog Saveza.

U antičko doba region je bio poznat pod imenom Arcah i predstavljao je provinciju Kraljevine Jermenije. U 16. veku je na području današnjeg Nagorno-Karabaha postojalo pet jermenskih kneževina koje su predstavljale poslednji vid jermenske državnosti pre konačnog pada pod tuđinsku vlast. Tako kazuju enciklopedije.

Ono, međutim, što je važno za shvatanje događaja koji već decenijama potresaju ovaj deo Kavkaza jeste doba njegovog postojanja u okvirima carske Rusije, u kojoj se našao početkom 18. veka, tačnije 1813. godine.

Nakon Oktobarske revolucije i stvaranja Sovjetskog Saveza kao nove države i naslednika nekadašnje carevine, Nagorno-Karabah, iako etnički većinski naseljen jermenskim stanovništvom, 1923. dobija status autonomne oblasti u okvirima Azerbejdžanske Sovjetske Republike i biva i fizički odvojen od Jermenije.

Tokom sovjetske epohe, region se razvijao mirno, bez ozbiljnijih nesuglasica između Azerbejdžana, kojem je pripadao, i Jermenije kao iskonske domovine. Problemi počinju 1988, kada žitelji Nagorno-Karabaha ističu zahtev da se njihova oblast stavi pod jurisdikciju Jermenije. Ovome su se suprotstavili i Azerbejdžan i centralne vlasti u Moskvi.

Etnička netrpeljivost počela je da raste da bi kulminaciju dostigla po raspadu Sovjetskog Saveza 1991, kada su i Jermenija i Azerbejdžan stekle status nezavisnih država. U novonastalim okolnostima u Nagorno-Karabahu odlučuju da samostalno proglase nezavisnost s namerom da se pridruže Jermeniji. Ovo dovodi do rata u kojem gine čak 30.000 ljudi, a stotine hiljada nesrećnika primorava na egzodus.

Do 1993. Jermenija uspeva da okupira i vojno kontroliše 20 procenata teritorije koja se nalazi uz granicu Nagorno-Karabaha, a koja, po važećem međunarodnom pravu, pripada Azerbejdžanu. Uz posredovanje Rusije rat se smiruje 1994. Sukob u Nagorno-Karabahu od tada slovi kao jedan od „zamrznutih konflikta” i kao takav, uz stalnu napetost, opstaje do danas. U međuvremenu, primirje je često narušavano, uz povremeno obostrano artiljerijsko granatiranje položaja protivnika, što je doprinelo novim pogibijama i uništavanju materijalnih dobara.

U proleće 2016. izbio je novi sukob, najžešći od 1994. U njemu je stradalo na desetine ljudi dok ih je više od tri stotine ranjeno. Nakon četiri dana žestoke razmene vatre dve strane su najavile spremnost za dogovor o prekidu vatre. Ovo naravno nije značilo i konačni mir pošto su napetosti praćene povremenim razmenama vatre i danas svakodnevica na ovom planinskom terenu.

Pokušaji da se nađe rešenje prihvatljivo za obe strane sukobljene u Nagorno-Karabahu pali su na leđa takozvanoj Minskoj grupi, formiranoj 1994. u okvirima Evropske organizacije za bezbednost i saradnju (OEBS), a kao njeni kopredsednici imenovani su Rusija, Francuska i SAD.

Pregovori o prekidu vatre bili su uspešni, ali oni kojima je trebalo da se postigne trajno rešenje za mir i teritorijalne nesporazume nisu urodili jednakim plodovima. Ipak, u oktobru 2017. predsednici Jermenije i Azerbejdžana sastali su se u Ženevi i počeli seriju razgovora o mogućim rešenjima konflikta, što je tada ocenjeno kao vidan napredak.

Činjenica što su oružane snage dve strane ukopane vrlo blizu jedna drugoj i da praktično nemaju nikakvu međusobnu komunikaciju nosi stalni rizik da bi i najmanja vojna akcija, pa i pojedinačni akt mogli da dovedu do rasplamsavanja sukoba širih razmera. Takođe, unutrašnje prilike u sukobljenim zemljama su takve da bi mogle da isprovociraju oštrije reakcije koje bi se lako prenele na graničnu liniju.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija u više navrata je raspravljao o situaciji u Nagorno-Karabahu. Između ostalog, 1993. su usvojene četiri rezolucije u kojima se osuđuje upotreba sile sa strane Jermenije i okupacija teritorija koje pripadaju Azerbejdžanu.

U tim rezolucijama potvrđen je azerbejdžanski suverenitet nad spornim teritorijama i osuđeno kršenje međunarodno priznatih granica. Posebna pažnja posvećena je poštovanju ljudskih prava, poštovanju međunarodno preuzetih obaveza s tim u vezi i osuđeno masovno proterivanje civila u Azerbejdžan, a govori se o čak milion duša, napad na civilno stanovništvo i granatiranje teritorije suseda. Ni 27 godina po usvajanju, pomenute rezolucije nisu sprovedene u delo.

Najnoviji sukob koji je izbio 27. septembra, a za čije rasplamsavanje strane optužuju jedna drugu, već je odneo desetine života, kako među vojnicima tako i među civilima, i izazvao veliku materijalnu štetu. Za razliku od prethodnih slučajeva, ovaj put su posredno u sve uvučene i dve velike vojne sile – Rusija i Turska, što mogućnost od novog velikog rata čini daleko izglednijom. Možda upravo ta činjenica doprinese da se Jermenija i Azerbejdžan ipak urazume, smire i okrenu novom mirovnom sporazumu.

Izvor: politika.rs