Kako je pesma Viktora Coja od pre 33 godina postala himna promene

Svi koji prate proteste u Belorusiji mora da su primetili da se među demonstrantima uporno provlači jedna pesma.

Naslov pesme je „Hoću promene” (Hoču peremen), a govori o čekanju da se promene dogode, pa se u njoj pronalaze milioni ljudi širom Istočne Evrope.

Kako bismo shvatili značaj ove pesme, moramo se vratiti na mladog fabričkog majstora za bojlere iz Sankt Peterburga, koji je umro pre 30 godina.

Danas prostorija koju je osamdesetih koristio kao kancelariju predstavlja neku vrstu rok hrama.

Međutim, nije posao koji je Coj radio od 9 do 5 ono što ga je učinilo poznatim.

U kultnom sovjetskom filmu „Asja” iz 1987. godine, Coj se u završnoj sceni pojavljuje kao mladi pevač koji pristiže u restoran, gde mu čitaju listu pravila za zvanične izvođače restorana.

Umesto da stoji i sluša, Coj odgovara da je pesnik i odlazi. Pridružuje se bendu koji ga čeka, a kamera se zatim preusmerava na okupljenu masu, kojoj sviraju pesmu „Hoću promene”.

Autorka radova o Coju Karolin Ridler sa Univerziteta u Notingemu kaže da ga je ta scena od njega napravila „simbol promena”.

Početkom osamdesetih u Sovjetskom Savezu, rok muzika bila je andergraund pokret.

Ljudi su krijumčarili ploče zapadnih bendova preko granice, dok je u zemlji postojala striktna kontrola ko može da nastupa.

Filmu „Asja” govori upravo o kulturnim promenama koje se u bivšem SSSR-u brzo dešavale.

Ove promene počele su sa takozvanom politikom glasnosti, odnosno popuštanja cenzure, koju je uveo Mihail Gorbačov tokom Perestrojke (procesa političkog i ekonomskog restrukturiranja zemlje 1985-1991).

Više od trideset godina kasnije, pesma Viktora Coja ori se ulicama Minska. Međutim, to nije prvi put da je pesma postala himna protesta: pevali su je demonstranti na antivladinim protestima u Moskvi 2011. godine, a zatim i na kontramitinzima.

„Sada je to himna opozicije”, primećuje Karolin Ridler. Međutim, dodaje ona, Coja predstavljaju kao političkog revolucionara, što on nikada nije imao nameru da bude, niti je želeo da bude revolucionarna figura.

„Tokom epohe glasnosti, Coj je uspeo da se probije. Bio je na državnoj televiziji, koristilo mu je ono što se događalo. Pevao je o unutrašnjoj promeni”, smatra Ridler.

Početkom osamdesetih u Sovjetskom Savezu, rok muzika bila je andergraund pokret.

Ljudi su krijumčarili ploče zapadnih bendova preko granice, dok je u zemlji postojala striktna kontrola ko može da nastupa.

Filmu „Asja” govori upravo o kulturnim promenama koje se u bivšem SSSR-u brzo dešavale. Ove promene počele su sa tzv. politikom glasnosti, odnosno popuštanja cenzure, koju je uveo Mihail Gorbačov tokom Perestrojke (procesa političkog i ekonomskog restrukturiranja zemlje 1985-1991).

Više od trideset godina kasnije, pesma Viktora Coja ori se ulicama Minska.

Međutim, to nije prvi put da je pesma postala himna protesta: pevali su je demonstranti na antivladinim protestima u Moskvi 2011. godine, a zatim i na kontramitinzima.

„Sada je to himna opozicije”, primećuje Karolin Ridler. Međutim, dodaje ona, Coja predstavljaju kao političkog revolucionara, što on nikada nije imao nameru da bude, niti je želeo da bude revolucionarna figura.

„Tokom epohe glasnosti, Coj je uspeo da se probije. Bio je na državnoj televiziji, koristilo mu je ono što se događalo. Pevao je o unutrašnjoj promeni”, smatra Ridler.

Izvor: bbc na srpskom