Kako povratak Talibana utiče na svetski poredak

Užurbani odlazak američke vojske i administracije iz Avganistana propraćen je sličnom užurbanošću da se Džo Bajden osudi među analitičarima i komentatorima koji su, u ogromnoj većini, kritikovali američkog predsednika zbog odluke koju mnogi doživljavaju kao nepotrebnu i izdaju, jednako među onima koji su služili u Avganistanu kao i među samim Avganistancima.

Srceparajuće slike sa aerodroma u Kabulu samo potkrepljuju ovu poruku.

Sve je očekivano propraćeno velikom količinom emocija.

Zapad je uložio mnogo krvi, vremena i novca u Avganistan.

Avganistanski narod mnogo, mnogo više.

Teško je opovrgnuti kritiku na račun brzopletog odlaska Bajdenove administracije.

Avganistan možda stvarno ne može da se spase, sa njegovim strukturama koje ne zastupaju narod i korumpirane su.

To, međutim, samo dodatno potcrtava argument da Avganistan nije „izgubljen” u prošle dve godine već tokom prethodnih dvadeset.

Ipak, odluka da se naglo preseče i pobegne doživljava se kao strašan udarac po kredibilitet Amerike – njenu pouzdanost kao partnera, ali i po moralni status u svetskoj politici.

Kako se to odslikava na Bajdenov borbeni poklič po preuzimanju vlasti, da se Amerika vratila?

Povlače se paralele sa Vijetnamom – sličnost između helikoptera koji odvoze američke državljane iz palog grada bile su prevelike da bi im naslovne strane novina odolele.

Ali u stvarnosti – uprkos površinskim sličnostima – postoje i neke veoma bitne razlike.

Južni Vijetnam je pao otprilike dve godine pošto su američke trupe otišle.

A zaista izgleda kao da su Amerikanci očekivali da njihovi avganistanski saveznici izdrže još značajan vremenski period bez njih.

Ameriku je Vijetnam ponizio – njena populacija bila je duboko podeljena, a njen vojni moral značajno narušen.

Ali dok se Vijetnam na kraju pokazao kao tragična sporedna predstava Hladnog rata, SAD su ipak na kraju dobile tu bitku. NATO nije bio oslabljen.

Američki saveznici širom planete nisu se snebivali da očekuju američku podršku. SAD su ostale dominantna supersila.

Avganistan je nešto sasvim drugačije.

Unutrašnje podele u SAD-u oko ovog sukoba ni približno ne mogu da se porede sa vijetnamskim.

Avganistanska misija svakako nije bila popularna kod kuće, ali nije bilo ni masovnih protesta zbog nje.

Ključno, međutim, današnji međunarodni kontekst drastično je drugačiji od onog iz sedamdesetih.

SAD – čitav Zapad zapravo – učestvuju u više paralenih borbi, a u vrlo malo njih su ubedljivi pobednici.

Avganistanski krah je potencijalna katastrofa u takozvanom ratu protiv terora.

Ali u širem sukobu između demokratije i autoritarizma, neuspeh Vašingtona može da se doživi samo kao ozbiljan korak unazad.

Biće osmeha u Moskvi i Pekingu, makar za sada.

Zapadni model liberalnog intervencionizma – predstavljan kao način širenja demokratije i vladavine zakona – verovatno je stavljen na probu do uništenja u Avganistanu.

Čovek ne može da vidi mnogo entuzijazma za slične poduhvate u budućnosti.

Vašingtonske saveznike koji su učestvovali u avganistanskom projektu ovo je grdno zabolelo.

Oni se osećaju krajnje iznevereno.

Čak su i britanski ministri, ljubomorni na svoj odnos sa Vašingtonom često definisan kao „poseban”, bili otvoreno kritični prema odluci Bajdena.

A što se tiče evropskih saveznika Amerike uopšte, ovo samo ističe koliko su zavisni od SAD-a i koliko malo vrede njihovi stavovi jednom kad Bela kuća odluči da pođe u nekom konkretnom pravcu.

I tako, ovo su nedvosmisleno loše vesti za Zapad.

Ali koliko će dugo potrajati osmesi u Pekingu, Moskvi, pa čak i Islamabadu?

Pakistan je negovao i davao bezbedno utočište talibanima zbog vlastitih geo-strateških ciljeva.

Ali ako obnovljena talibanska vladavina dovede do prostog vraćanja sata unazad – ako međunarodni terorizam bude tamo pronašao obnovljeno utočište – onda bi Pakistan mogao da otkrije da narastajuće turbulencije u regionu nose sa sobom izrazito negativne posledice.

Kina voli da vidi kad Amerika ne uspe.

I zaista, ako je Bajdenov razlog da se povuče iz Avganistana bio želja da preusmeri pažnju američke nacionalne moći tako da parira sve jačoj Kini, onda je ovaj korak Kini prosto pružio priliku da proširi vlastiti uticaj u Avganistanu i šire.

Kina, međutim, takođe mora biti zabrinuta. Ona deli kratku granicu sa Avganistanom.

Aktivno proganja vlastitu muslimansku manjiny i sigurno je brine mogućnost da antipekinški islamistički teroristi iskoriste Avganistan kao sopstvenu bazu.

Ne čudi onda što je kineska diplomatija u poslednjim nedeljama bila toliko spremna da se dodvori talibanima.

I Rusija sigurno ima svojih briga u vezi sa povratkom nestabilnosti i terorizma.

Ona možda oseća malo veću utehu sada kada su SAD na sličan način ponižene od avganistanskih plemenskih boraca baš kao što je to bio Sovjetski Savez krajem osamdesetih.

Ali njen najveći interes je bezbednost velikog dela Centralne Azije, čije su mnoge države saveznici Moskve.

Ovog leta Rusija je premestila tenkove na tadžikistansko-avganistansku granicu radi vežbi čiji je cilj bio demonstracija njene rešenosti da ne dozvoli bilo kakvo prelivanje avganistanskog krize.

Kratkoročno gledano, dakle, avganistanski debakl svakako ide na ruku protivnicima Zapada.

Ali njihovi stavovi se ionako ne bi promenili.

Ono što je stvarno bitno su posledice među saveznicima Vašingtona.

Šta će oni izvući iz ovog avganistanskog iskustva?

Mimo neposredne krize, hoće li članice NATO-a, Izrael, Tajvan, Južna Koreja ili Japan, sada doživljavati SAD kao manje pouzdanog partnera?

Ako bude bilo tako, onda će se Bajdenova odluka da izađe iz Avganistana zaista pokazati sudbonosnom.

Izvor: BBC na srpskom