Kako razgovarati sa starijima koji ne shvataju ozbiljno upozorenja

„Majka mi je na poruku, u kojoj joj pišem da ne bi trebalo da ide na pijacu, odgovorila smajlijem koji prevrće očima”, kaže Vera Matić.

Ovo je bio trenutak kada se Matić uplašila shvativši da njenoj majci neće biti lako da se pridržava novih pravila.

Dva dana nakon proglašenja vanrednog stanja zbog svetske pandemije korona virusa, u Srbiji je zabranjeno kretanje starijima od 65 godina u gradovima, a od 70 godina u mestima sa manje od pet hiljada stanovnika.

Smatra se da starije osobe i ljudi sa već postojećim zdravstvenim problemima teže obolevaju od korona virusa.

Stopa smrtnosti zavisi od godina i zdravlja obolelih, a u Kini je najveći broj umrlih bio među starijima od 60 godina, pokazuju podaci Kineskog centara za kontrolu i prevenciju bolesti.

Verina majka ima 55 godina, ali živi u istoj kući i brine o ocu koji je u ranim osamdesetim.

„Imale smo dve rasprave – prvu zbog toga što je, nakon što su prvi slučajevi registrovani u Srbiji, nastavila da izlazi sa prijateljima u restorane, a drugu jer je nastavila da pozajmljuje knjige iz biblioteke”, kaže Vera.

Dodaje da je svesna da život ne treba da stane, ali da brine da će roditeljima biti potrebno neko vreme da se prilagode okolnostima.

„Znam da na kraju neće otići na pijacu, ali i da će proces ubeđivanja trajati.”

Zašto deo starijih odbija savete i preporuke?

Čovek sede kose drži štap u ruci

Psihijatrica Gerontološkog centra Beograd doktorka Slavica Golubović objašnjava da u situacijama u kojima postoji objektivna životna ugroženost, psiha aktivira mehanizme koji dovode do toga da reagujemo na različite načine.

„Prirodne reakcije na osećaj ugroženosti su – ili se borimo, ili pobegnemo, ili se zamrznemo”, kaže ona.

Dodaje da je borba, fizička (poštovanjem zaštitnih mera) i emotivna (obradom emocija poput straha i anksioznosti i donošenjem racionalnih odluka) zdrava reakcija.

Oni koji beže, ne beže bukvalno od problema, već ga negiraju.

„Prave se da ne postoji opasnost ili minimiziraju rizik. Tako pokušavaju da pomognu sebi da se osećaju bolje i manje uplašeno”, kaže doktorka.

Treća grupa su ljudi koji se zamrznu – ne reaguju i ponašaju se kao da opasnosti nema.

Tridesetdvogodišnja Marija Protić iz Vršca nije mogla da objasni ocu (72) da ne treba da ide na posao i majci (68) da posete frizeru nisu dobra ideja.

„Mama kaže da će se od danas primiriti, ali kada sam probala da je ubedim i pre policijskog časa da ne izlazi, govorila mi je da mora još jednom da ode kod frizera”, kaže Marija.

Mehanizam odbrane – ovako doktorka Golubović objašnjava slučaj Marijine majke.

„Teško je prešaltati se sa normalnog funkcionisanja na novi način. Potrebno je da obradimo informaciju i da počnemo da se ponašamo u skladu sa njom”, kaže Golubović.

Ona objašnjava da od svake osobe i pojedinačnih životnih okolnosti zavisi koliko će stanje negiranja ili zamrznutosti trajati.

„Ne treba da zaboravimo da su naši stariji sugrađani preživljavali posledice Drugog svetskog rata, ratove u godinama posle toga i nemaštinu. Kada to sagledate, svaka od tih osoba ima razlog da bude na neki način traumatizovana”.

Na emotivnu reakciju na opasnost kod starijih utiče i to što kognitivne sposobnosti opadaju posle 70. godine.

„Ne treba da zaboravimo da je količina informacija koje dobijaju prevelika za njihov kapacitet prijema. Sa godinama se naša sposobnost da primimo više informacija u kratkom vremenskom roku smanjuje”, kaže Golubović.

Ipak, sigurna je da starije ljude uplaši ono što čuju na televiziji i od članova porodice.

„Pre svega, uplaše se za decu, unuke – to još više suzi svest i onemogući da sagledaju celokupnu situaciju. Tu se javljaju različiti mehanizmi odbrane”.

Kako da im pomognemo?

Potrebno je krenuti od sebe.

„Situacija je nabijena emocijama i dodiruje sve nas. Prvi korak jeste to da sami sa sobom raščistimo kako se osećamo. Ako nismo dovoljno smireni, nećemo moći ni roditeljima da prenesemo”, kaže Golubović.

Dodaje da ne treba reagovati burno.

„Ne nervirati se i ne grditi ih. Ne govoriti im da su neodgovorni. Treba im smireno i stabilno preneti poruku. Oni su uplašeni i ako im pokažemo da smo i mi uplašeni to će ih još više uznemiriti”, kaže.

Potrebno je da roditeljima pokažemo da smo mi dobro.

„Bitno je da mi budemo dovoljno smireni jer se oni više brinu za nas nego za sebe”, dodaje.

Miloš Ćirić živi u Knjaževcu, malom mestu u Timočkoj krajini, delu zemlje u kome još uvek nema registrovanih slučajeva.

Kada se krajem januara vratio iz Kine, gde radi, da poseti roditelje, nije mogao da pretpostavi da će ostati sa njima više od dva meseca.

Živi sa majkom, ocem i trudnom suprugom.

„Moj otac nema 56 godina, ali ima problema sa zdravljem. Tek je sada počeo da vodi računa kuda se kreće i koliko često”, kaže Ćirić.

Iskustva kolega iz Kine koji su već prošli najrigoroznije mere zbog korona virusa, pokušao da je da prenese ocu i pre nego što je u Srbiji uvedeno vanredno stanje.

„Tati je virus bio pomalo smešan na početku i bilo je potrebno mnogo ubeđivanja dok nije pristao da radnici u prodavnici koju drži, moraju da nose zaštitne rukavice i maske”, kaže Ćirić i dodaje da je tužan kad pomisli koliko stariji ne misle na sebe.

Doktorka Golubović kaže da je važno da se ne ljutimo na roditelje.

„Treba im preneti da smo zabrinuti i za sebe i reći im da time što brinu o sebi, štite i vas. Treba im reći da, ako se njima nešto dogodi, mi smo ti koji će morati da brinu o njima”, kaže.

Jedino razgovorom i argumentima, postepeno, moguće je ubediti starije koji odbijaju da se zaštite da je to za dobro svih, dodaje.

„Ako izlaze, pitajte ih koliko stvari misle da će dodirnuti. Ako žele do frizera, pitajte koliko je mali prostor u kome će biti”, kaže.

Ne smemo tretirati stare kao decu, dodaje Golubović.

„Jako je bitno da ih ne gazimo – ako se tako postavimo, naši roditelji će doživeti da ih tretiramo kao decu i da im uzimamo pravo da sami donose odluke”.

Podsetite roditelje da ih volite, sledeći je savet.

„Recite im da bi vas mnogo povredilo da im se nešto dogodi i objasnite da će vam najviše pomoći ako zaštite sebe”.

Šta sa starima koji imaju neki kognitivni problem?

Sunčan dan u jednom od gerontoloških centara u Beogradu, sa kojima doktorka Golubović sarađuje, izmamio je stanare napolje, kaže.

„Oni ne mogu da shvate da ne mogu u šetnju, hoće da vode neki uobičajeni život i šta god da im kažete oni to ne mogu da razumeju dovoljno”, kaže.

Malo šta može da se objasni osobama koje imaju problema sa rasuđivanjem, dodaje.

„Po statistikama, svaka četvrta, peta osoba starija od 75 godina ima neki kognitivni problem i tu je kapacitet za rasuđivanje smanjen i povezan sa nekim stepenom demencije”, objašnjava doktorka i dodaje da je ubeđivanje vrlo retko delotvorno u razgovoru sa ovim osobama.

„Njima je potreban poseban nadzor, najpre porodice, a nažalost, mnogo je ljudi koji žive sami i bojim se da oni ne shvataju šta se dešava oko njih”.

Problem sa kojim su suočeni ljudi sa demencijom u Srbiji u jeku pandemije, nesaglediv je, naglašava.

„To je zato što ne postoje precizni podaci o tome koliko je obolelih na prostoru cele zemlje”, kaže.

Kako da zaštitimo sebe?

Žena sa maskom na praznoj ulici

Svetska zdravstvena organizacija izdala je preporuke o tome kako se nositi sa stresom i anksioznošću koje je donela pandemija korona virusa.

Normalno je osećati se tužno, pod stresom, zbunjeno, uplašeno ili ljuto tokom pandemije.

Neke od mera kojima možete da ublažite ova osećanja su:

  • Ako ste kod kuće, jedite zdravo i spavajte dovoljno, vežbajte ako možete i komunicirajte sa ljudima telefonom ili elektronski
  • Nemojte pušiti, piti ili koristiti druge supstance da biste se izborili sa emocijama
  • Pronađite činjenice o pandemiji kako biste shvatili u kojoj meri ste ugroženi. Verujte samo proverenim izvorima
  • Ograničite gledanje medijskih izveštaja o pandemiji ako vas zabrinjavaju

„Važno je da ne ostanemo preplavljeni emocijama. Treba da sakupimo informacije i obradimo kako se osećamo”, kaže doktorka Golubović.

Potiskivanje emocija ne pomaže.

„Ako potiskujemo strah ili negiramo da postoji opasnost i pravimo teorije zavere, onda nismo dovoljno spremni da se suočimo sa onim što se dešava i da pomognemo sebi i ljudima oko sebe”, navodi ona.

Izvor: BBC na srpskom