Katalanska osveta i odbrana manastira Hilandar

Početkom XIV veka u Vizantiji se pojavila najamnička vojska, „Katalanska kompanija“. Angažovani su od strane vizantijskog cara Andronika II kako bi odbranili bogate romejske posede u Maloj Aziji od najezde Turaka. Nakon raskola tog savezništva, cela Trakija i zapadni deo carstva našao se na udaru Almogavera koji su brutalno ubijali i pljačkali stanovništvo. Sveta Gora i manastir Hilandar na njemu nisu bili pošteđeni surovih napada ratoborne vojske žedne osvete. U odbranu Hilandara stao je njegov iguman, Danilo.

Dolazak Almogavera sa zapada!

Septembra 1303. godinA. U lukama Carigrada pristiže 36 lađa. Vojsku koja se nalazi na njima dočekuje sam car Andronik II sa svojim sinom i savladarom Mihailom IX. Na obali se iskrcava 6500 almogavera, zastrašuja plaćenička vojska da zapada.

Krajem XIII veka Vizantija je svoje posede u Maloj Aziji gubila munjevitom brzinom. Nakon invazije Mongola sredinom XIII veka, potisnuta turska plemena su prodirala kroz slabo branjene granice istočnog dela carstva. Turci su nezadrživo naseljavali ove prostore i u ovom rasulu, samo neke veće tvrđave su se održale kao što su Nikeja, Nikomedija, Sard, Filadelfija…

Bogate istočne zemlje su izgubljene. Zemlju su turske poglavice podelile međusobno i osnovali kneževine. Nakon bezuspešnog pokušaja cara Andronika II da uz pomoć Alana povrati ove krajeve (Alani su potučeni do nogu i u povratku pljačkaju vizantijske posede), na Vizantijski dvor stiže neočekivana ponuda.

Ruđer (Rožer) De Flor, vođa Katalanske kompanije, nudi caru Androniku Drugom svoje usluge. Kompanija je nakon rata izmedju kralja Sicilije Fridriha i Anžujaca, koji je okončan mirom u Kaltabeloti ostala bez angažmana. Vizantijski car koji se nalazio u bezizlaznoj situaciji prihvata ovu ponudu.

Nakon iskrcavanja De Flora i njegove vojske u Carigrad, Andronik II je verio vođu Katalanaca sa svojom sestričinom Marijom Asen, potom ga postavio za velikog duksa, a kasnije mu dodelio čak i cezarsku titulu. Već početkom 1304. godine, ovi vešti ratnici su prebačeni u oblast Male Azije i nanose strašne poraze Turcima. U tim pohodima povremeno su se Katalanci sukobljavali i za vizantijskim trupama što je dovodilo do negodovanja u Carigradu. Nakon uspešnih pohoda Katalanci se na jesen vraćaju u Galipolje. Ubrzo, Ruđer De Flor dobija titulu cezara što izaziva zavist među Vizantincima i Mihaila IX koji počinje da kuje planove protiv konkurencije na presto.

Raskid savezništva i Katalanska osveta.

U proleće 1305. godine, Mihailo IX se nalazio u Adrijanopolju (Jedrene). Zbog straha za svoje pravo da nasledi presto svoga oca, ali i zbog glasina da De Flor ima tajni sporazum sa kraljem Sicilije da osvoje Vizantiju, on prelazi vrlo brzo sa reči na dela. Uputio je poziv De Floru da bude njegov gost i navodno proslave njegove pobede u Maloj Aziji. Ruđer se pojavio u gradu sa pratnjom, ali je ubrzo razotkrio namere Mihaila IX, ali prekasno. Ruđer De Flor je ubijen u zasedi sa svojom pratnjom.

Nakon mučnog ubistva njihovog vođe, almogaveri su se spremali na osvetu. Uskoro su počeli otvoreni vojni sukobi vizantijskih trupa i Katalanaca koji svoj vrhunac doživljavaju u bici kod Arpe u Trakiji. Tu Katalanci razbiju Vizantince, a sam prestolonaslednik Mihailo jedva izvuče živu glavu. Nakon ovoga, cela Trakija je ostavljena Katalancima na milost i nemilost.

Nadvila se zla sila nad zidinama Hilandara!

Nakon što su opljačkali i opusteli celu Trakiju, Katalanci se uputiše preko Rodopa i krajem 1307. godine pojaviše se u Kasandriji gde su nastavili svoje pljačkaške pohode. Na njihovom putu su se našli i manastiri na Svetoj Gori, među kojima je bio i Hilandar.

U tim zlokobnim vremenima, iguman manastira Hilandar bio je Danilo, kasnije arhiepiskop Danilo II, čovek sličan po mnogo čemu Svetom Savi. Dužnost igumana manastira Hilandar preuzeo je u periodu između 1305. i 1307. godine i ubrzo se susreo sa opasnošću, našavši se u ulozi netipičnoj za igumana.

Napadi na Hilandar su bili žustri i bez milosti. U tim sukobima iguman Danilo se pokazao kao hrabar i izdržljiv čovek. I pored sve siline koju su uputili, ne be li ušli u manastir i opljačkali ga, Katalanski napori bili su odbijani. „Velika množina njih počeše jedni seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo od njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Jer strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika…“ navodi biograf Danilov. Tokom ove opsade, narod koji je bio na udaru ove okrutne vojske nađe utočište iza manastirskih zidina. Iguman Danilo se pored odbrane Hilandara suočio sa još jednim problemom. Sav taj prebegli narod valjalo je prehraniti i nedopustiti im da ih beda i glad demorališu. Nažalost, među mnogim slabodušnim monasima javio se crv sumnje da će živi prebroditi ove nedaće skriveni iza visokih zidina manastira, te su spas misliti pronaći bekstvom. Mnogi monasi su tokom bega iz manastira i pokušaja da neprimetno prođu pored Katalanaca, završili u rukama istih i skončali život na surov način.

Videvši da ne mogu probiti u manastir, Katalanci se povukoše. Danilov učenik i biograf je taj događaj opisao ovako: „A kada ovi zlolukavi videše da ne mogu ući unutra u grad, usedoše na svoje konje i otidoše raspaljivani velikim gnevom i jarošću, preteći ovom blaženom, da će, opet vrativši se, uništiti ga“.

Iguman Danilo je znao da će se posle ovih prvih naleta, osvajačka vojska vratiti da dovrši započeto. Zbog toga je Danilo iskoristio priliku, te je ubrzo nakon povlačenja Katalanaca, u pratnji svojih učenika sakupio manastirske dragocenosti i uputio se ka srpskom dvoru u Skoplju. Tamo je boravio kralj Milutin koga je Danilo obavestio o svim detaljima opsade Hilandara i pljačkaških pohoda Katalanske kompanije. Kralj Milutin je hteo da zadrži igumana Danila na njegovom dvoru dok se ne smire prilike na Sv. Gori. Danilo je ovakav zahtev odbio ne hteći da ostavi svoje monahe i narod same u opsadi.

Tokom povratka iz Skoplja, Danilo i njegovi pratioci su nailazili na brojne prepreke. Svi glavni putevi su bili preplavljeni Katalanskom vojskom što im je znatno otežalo kretanje. Nakon brojnih opasnosti, naročito kod mesta Rendine, gde umalo iguman umalo ne bi uhvaćen sa svojom pratnjom, Danilo stiže u Hilandar koji je zatekao pod jakom opsadom. Branioci Hilandara su bili iscrpljeni žestokim napadima Katalanaca koji su očekivali manji otpor i predaju u odsustvu Danila. U manastiru je Danilo zatekao tešku situaciju, glad i žeđ. Branioci su bili iscrpljeni borbama i umalo nisu predali manastir, ne mogavši više trpeti opsadu. „A hteli su ga predati u ruke poganika da nije prepodobni tako brzo došao, jer i oni su bili u nevolji, jer behu dugo zatvoreni na jednom mestu, ginući od gladi i žeći“ (Danilov učenik).

Zlato koje je dobio Danilo od kralja Milutina, ubrzo je iskorišćeno za nabavku hrane i vode putem veštih krijumčara. Deo ovog zlata Danilo potroši i na unajmljivanje najamničke vojske za odbranu manastira „Opet davši drugo mnogo zlato i iz mesta van Svete Gore skupi veliku množinu izabranih ljudi, i njih uvede k sebi u manastir sa njihovim oružjem, da se bore sa onom triput prokletom jeresi“ (Danilov učenik). Nakon dolaska ove najamničke vojske u Hilandar, intenzitet opsade je opao.

Tokom 1308. i 1309. godine zabeleženo je još nekoliko bezuspešnih pokušaja Katalanaca. Nakon jednog od takvih pokušaja, dok se vojska povlačila nakon opsade, iguman Danilo sa svojim ljudima izađe iz manastira i jednu odsečenu grupu Katalanaca napadne i poubija. Tom prilikom je od kapetana (almokadana) almogavera (običnih vojnika) Danilo zaplenio lep mač koji je kasnije poklonio kralju Milutinu.

Danilova bitka sa Katalancim se vodila i van okruženja Hilandara. Jednom prilikom, Danilo je sa pratnjom krenuo u manastir Sv. Pantelejmona. Katalanci, kivni na Danila, jer su u njemu videli glavnog krivca za bezuspešne pohode na Hilandar, pratili su njegovo kretanje. U nameri da ga zarobe, potkupili su dva Danilova znanca, u koje je on imao poverenja, da im u određeno vreme otvore kapije manastira. Pljačkaši su žestoko napali manastir uz zahteve da im predaju Danila, igumana manastira Hilandar. Danilo se u tim trenucima nalazio u pirgu manastira i prozreo plan dvojice izdajnika. Njegov biograf navodi: „I videćigospodin mojtu njihovu nameru od mladosti svoje imao je vešt razum i tu ga pokaza“. Danilo ih nadmudri i namami u pirg gde ih i zaključa. Nakon duže borbe, dok su gorele zgrade i crkva, pljačkaška vojska se povuče bez zarobljenog Danila.

On se ubrzo vratio u Hilandar gde je bilo potrebno obnoviti oštećeno i porušeno tokom svih ovih opsada. Tri pune godina i tri meseca su hrabri monasi, najamnici i narod, pod vođstvom igumana Danila, odolevali strašnoj sili. Sveta Gora je opet dobila svoj stari mir.

Arhiepiskop Danilo II

Koje je ime dobio Danilo pri rođenju, kao i mesto odrastanja i imena roditelja, nisu nam poznata. Roditelji Danilovi, kako biograf kaže, bili su „bogati plemići i veoma slavni“. Suprotno od volje roditelja, Danilo ide od kuće u mladosti radi daljeg školovanja, te je uz pomoć jednog rođaka pobegao nekom učitelju. Danilo je vrlo rano osetio sklonost ka monaškom životu, jer, kako se iz žitija vidi, post i bdenje bila su mu sastavni deo školovanja. Ubrzo se našao po zapovesti kralja Milutina na njegovom dvoru u dvorskoj službi. Prilikom posete kralja Milutina manastiru Sopoćani, Danilo beži u manastir Sv. Nikole u mestu Končul na reci Ibar. Tamo je srdačno primljen od strane bratije i ubrzo se širila vest o njegovom bogougodnom životu. Arhiepiskop Jevstatije II (1292-1309) pozvao je Danila kod sebe, na šta je Danilo pristao tek nakon intervencije kralja Milutina. Tako je Danilo proveo godinu i po dana u arhiepiskopiji i bi rukopoložen za jeromonaha. U to vreme manastir Hilandar je bio bez igumana, te Danilo postade prvi iguman Hilandara izabran u Srbiji. Nakon odbrane manastira od opsade Katalanaca, Danilo dolazi u Srbiju 1310. godine sa odabranim monasima, u Debar, da posreduje u sukobu između braće Milutina i Dragutina. Po povratku na Sv. Goru Danilo je ubrzo dao ostavku na igumanski položaj i povukao se u Karejsku isposnicu. Ubrzo se zbog svoje duhovnosti pročuo po Sv. Gori. K njemu su dolazili tražeći „pouke za korist duše“. Kralj Milutin ga poziva u Srbiju gde je 1311. izabran za episkopa banjskog. Pored čuvanja blagajne, Danilu je povereno i nadgledanje izgradnje hrama Sv. Prvomučenika Stefana u Banjskoj.

Po završetku izgradnje manastira Banjske, Danilo se vraća na Sv. Goru, ali ne preuzima nikakve funkcije. U miru Sv. Gore odavao se duhovnom životu „ne ostavljajući nikada dobroobičajne molitve“.

Posle smrti Arhiepiskopa Save III, 26. jula 1316. godine, Danilo dolazi u Srbiju. Na zasedanju izbornog sabora Danilo nije izabran kao novi arhiepiskop, što je bila želja kralja Milutina, već njegov učenik Nikodim, a Danilo dobi na upravu Humsku episkopiju. Tamo je i pored brojnih problema sa okolnim velikašima ostavio dubok trag. Jedna od mnogobrojnih zasluga je i to što je hram Sv. Apostola u Bijelom Polju živopisan između 1318. i 1320. godine.

Ubrzo se vrađa na Sv. Goru, ali samo na kratko. U Srbiji je nakon smrti arhiepiskopa Nikodina 1324. godine izabran za novog arhiepiskopa voljom „celog sabora Sv. Gore i sabora srpske zemlje“.

Ovaj strogi monah i arhiepiskop ostavio je mnogo uspomena. Pored toga što je u svakom mestu gde ima žive duše sagradio i najmanju crkvu, ostavio je i brojna pisana dela. Danilo je pisac „Života kraljeva i arhiepiskopa srpskih“. Pokazao se i u graditeljstvu. Iskustvo stečeno u Hilandaru preneo je na izgradnju manastira Banjske, crkve presvete Bogorodice i pećke škole u manastiru Peć, kao i manastira Dečani i još mnogo drugih pravoslavnih svetinja.

Arhiepiskop Danilo II je mnogo uradio i mnogo stvorio. Spada u red najboljih naslednika Svetog Save. Još kao Hilandaraca uspešno je mirio zavađene kraljeve. Veran Svetoj Gori i Vizantiji stalno je proširavao put dobrih odnosa sa Srbijom.

Veliki arhiepiskop Danilo II predstavio se bogu 19. decembra 1338. godine. Sahranjen je u svojoj zadužbini – hramu Presvete Bogorodice Odigitrije u Peći.