Katarina Žutić: “Kao da gledam usporeni smak sveta”

Većinu likova u filmu “Ime naroda” pokreću ideje, a takođe su živeli u društvu koje je njihove ideje smatralo ništavnim – kaže poznata glumica Katarina Žutić.

Danas počinje bioskopski život filma “Ime naroda” Darka Bajića (scenario Milovan Vitezović) koji se jezikom sedme umetnosti bavi životom i delom znamenite istorijske ličnosti Svetozara Miletića, uglednog advokata, nekadašnjeg gradonačelnika Novog Sada, jednog od najznačajnijih srpskih političara u Austrougarskoj druge polovine 19. veka.

Ovenčan je nagradama na Festivalu evropskog filma Palić, Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije, a do gledalaca stiže predočen kroz vizuru Svetozareve ćerke Milice Miletić Tomić, velikog borca za ravnopravnost žena, a koju, u njenom zrelom dobu, punokrvno igra Katarina Žutić (Milicu kao mladu devojku tumači Anja Pavićević).

Svedeno a snažno, otkrivajući postepeno prepletene slojeve Miličine neverovatne snage i ženske duše, otelotvorila je Katarina Žutić tu istorijsku heroinu učinivši da posvećenost ideji i požrtvovanost zbog ideala postanu od krvi i mesa.

Upitana na početku razgovora kako je izgledao njen prvi susret s tekstom i ulogom, uz neodoljiv osmeh, kaže: “Staje u jednu reč – konačno.”

A to će reći…

– Najčešće mi se nude uloge žena sa margine društva, žargonski rečeno – raspalih, koje ja onda glumački bojim ovako ili onako. Ali to je, manje ili više, jedan ugao gledanja na život, na društvo. Kad je stigla Milica, rekla sam evo konačno jedna gospođa, obrazovana, sa stavom… Morala sam da se štipam, sve misleći – je l‘ ovo moguće. No, ozbiljno govoreći, ona je bila velika istorijska ličnost, a, nepravedno, prekrila ju je senka zaborava. Igram stariju Milicu, dakle kad se formirala u ličnost koja će delovati na društvo. Ona je nastavljajući ideje oca razvijala i sopstvene ideje i pomerala granice kako u pogledu borbe za socijalna i klasna prava tako i kada je reč o pravima žena. To je početak 20. veka, ona je pionir u borbi za rodnu ravnopravnost, a interesantno koliko je sve to i danas aktuelno.

Na primer?

– Žene su se u nekom momentu podosta izborile, ali danas je njihov položaj prilično regresirao. Doduše, regresiralo je i čitavo društvo. Ne samo kod nas, u svetskim razmerama. Posle Prvog i Drugog svetskog rata podignute su neke i normativne i moralne brane da se takva zla više nikada ne dogode, odnosno da se spreče konteksti i uslovi koji izvlače zver iz svakog čoveka. Danas kao da su te brane porušene, kao da se zaboravilo na šta je sve čovek spreman u određenim okolnostima. Što se Miličine aktuelnosti tiče – svima bi nam bilo bolje da imamo jednu takvu Milicu koja će hrabro, snažno, ne posustajući, ne uzmičući krenuti da skenira društvo i da se bori.

Neretko se može čuti da je jedan od ključnih problema današnjeg vremena upravo nepostojanje ideja i ideala, sem profita?

– To je taj ideal neoliberalizma da nema ideala. A, suštinski, ideal je novac. U takvom društvenom ustrojstvu sve se svodi na zaradu ili puko preživljavanje, a nema se ni snage ni vremena za porodicu, prijatelje, ikakve druge životne sadržaje. Odbrana od tog robovlasničkog sistema velikih korporacija je da čovek ima i sačuva neki svoj lični ideal, bori se i živi za njega, i to će učiniti da život dobije smisao i svrhu. Većinu likova u filmu “Ime naroda” pokreću ideje, a takođe su živeli u društvu koje je njihove ideje smatralo ništavnim.

Šta to znači iz ugla glumačkog zadatka?

– Dodaje neku vrstu odgovornosti. Jer to su bili veliki ljudi u izazovnim vremenima. Ali ne baviš se ilustracijom, nego igraš ulogu. Meni je i ljudski i glumački bila upečatljiva ta Miličina borba da se čuje i drugačije mišljenje. Pa to je i danas vrlo aktuelno. Teško možeš javno da čuješ drugo mišljenje. Alarmantna je činjenica da je prenos Trampovog govora prekinulo pet ili sedam televizija, ma šta mislili o njemu. Šta to znači? Dakle, da zanemarimo našu čaršiju gde živimo, pa to nam je što nam je, ali na svetskom nivou. Vi zapravo više nemate pravo na drugačije mišljenje. I, kuda to vodi… Nadam se da će neka nova Milica i novi Svetozar osvanuti i u našem vremenu.

Svom glumačkom pozivu dodali ste i rediteljski, prošle godine u septembru bila je premijera predstave koju ste režirali “Noževi u kokoškama”, a šta je sada aktuelno u vašem profesionalnom životu?

– To je predstava na maloj sceni Ateljea 212, pa se sada ne igra, da nema korone, igrala bi se. Slučajno sam prisustvovala tom zasad poslednjem izvođenju. Bila je puna sala, što je sada misaona imenica. To je takođe priča o ženi koja pokušava da dobije pravo glasa u jednoj potpuno zatvorenoj sredini… Inače, spremam novu režiju, ima i nekih glumačkih poslova, ali je prerano da se o bilo čemu od toga govori.

Igrate Slavicu Đukić Dejanović u seriji “Porodica”…

– Ugovorom sam obavezana da ne smem o tome da pričam. Vi čak ne smete ni da znate koju ulogu igram.

Nezaobilazno pitanje – korona?

– Ne znam kako je moguće da u 21. veku sa tolikim napredovanjem medicine, prirodnih nauka, mi ne možemo da doakamo virusu koji je neka vrsta gripa. Ovi novi-stari načini života, odnosno pomirljivost u odnosu na tu situaciju, meni je to kao da gledam usporeni smak sveta. Proletos histerija, zatvaranje, ludilo, svi ćemo pomreti bez policijskog časa, a sad imamo više zaraženih nego ikad, ali kao nema veze, sve je u redu, samo maske. Meni tu ništa nije jasno. Ne samo kod nas, nego i u svetu. Ne znam, možda ćemo na kraju steći neki kolektivni imunitet. Mislim da je ovo put ka novom svetskom poretku, a kakav će biti, teško je reći.

Ovo je vaša druga saradnja sa Darkom Bajićem?

– Da, igrala sam u “Crnom bombarderu”. Snimao se kad sam tek upisala Akademiju, dakle na početku mladih godina, i evo sada, da tako kažemo, u osvit zrelosti.

Izvor: blic.rs