Kelnska voda

Stižete u Keln vozom i shvatate da je železnička stanica izgrađena tik uz jednu od najčuvenijih katedrala sveta. Iza staničnog ulaza vam se ukazuje kolosalna lepotica, kao da je sela da odmori na obali velike reke.

Prvi put sam Katedralu video 1995, kada sam ovamo došao na izlet iz Ahena. Sada, četvrt stoleća kasnije, uviđam šta znači kompliment da neki ljudi „stare kao katedrala“. Jer ova građevina kao da uopšte ne stari.

Desno od pročelja Katedrale počinje gužva. Pešačka zona koja se protegla celom dužinom prema trgu Nojmarkt sadrži sve što prijatelji šopinga sanjaju. Subotom je tu takav krkljanac da sam, živeći u ovom gradu, izbegavao centar vikendom. Sada se gužva proredila. Umesto „Viva Kolonija“ neke šaljivdžije pevaju „Viva Koronija“. Dobra strana straha je da u gradu koji je inače pun kao šipak sada posvuda lako nađete mesto. 

S epruvetom u ruci

Između pešačke zone i reke smestio se kelnski stari grad. U glavne turističke aktivnosti spada pijuckanje kelnskog piva, koje pod oznakom „kelš“ može da se prodaje samo ako je proizvedeno na gradskom području. Pije se iz malih staklenih čaša od 0,2 litra i to je ovde kult. Bavarci više vole polulitarska piva, a za vreme Oktobarfesta čak forsiraju litarska, postavljaju retorsko pitanje: „Ko još pije pivo iz epruveta za urin?“.

Mada sam fan bavarskih piva nemam ništa protiv svežeg „kelša“ sa pogledom na Rajnu i Most Hoencolernovih. Već kod prvog gutljaja iz svih tih mojih kelnskih godina, a ima ih, čini mi se, šesnaest, izranjaju slike okolnih restorana i baštica – „Bejrut“ ima najbolju libansku hranu, restoran „Hojmarkt“ najbolji jugo-roštilj jer ga drži porodica Radanović. U „Pinokiju“ sam pojeo najbolju picu. A u španskom lokalu u senci Svetog Martina, najlepše gradske crkve, neka mi oprosti gospođa Katedrala, pio sam najbolje vino.

Katedrala u Kelnu

Katedrala u Kelnu

Uputi li se čovek prema mostu preko prostranog platoa, može sresti manje-više ljubazne redare koji će ga preusmeriti izvan platoa, na užu stazu ka mostu. Naravno, prvi put ni ja nisam znao zašto ti ljudi to rade. Skrivena kamera ili neko lokalno ludilo?

Na krovu muzičke kutije

Ne. Plato je krov Kelnske filharmonije. Muzičari i publika ne bi trebalo da čuju sitan stakato štiklama ili dečije obesno šutiranje konzerve. Setim se da sam tu dole, u velikoj sali Filharmonije prisustvovao rasnom koncertu Esme Redžepove. I da sam nekog 31. decembra sa jednom lepom ženom odslušao koncertni miks posvećen Betovenu.

Iza Katedrale se prođe pored dva svetski čuvena muzeja – Rimsko-germanskog i Muzeja Ludvig. Muzejski lokal ima baštu iz koje se može posmatrati kako u isto vreme preko mosta prelaze tri voza. Idući pešice preko mosta može se osetiti i da je Rajna kod Kelna moćna kao Dunav kod Beograda. Grad je dugo živeo u strahu od periodičnih poplava. Sistem odbrane su ipak usavršili pa su slike Kelna pod vodom za sada stvar prošlosti.

Na drugoj obali je četvrt Dojc. Konrad Adenauer, prvi posleratni nemački kancelar bio je predratni gradonačelnik Kelna. On je jednom prilikom rekao da na drugoj obali, u Dojcu, već počinje neprijateljska Azija. Iza ove duhovitosti se krilo istorijsko iskustvo. Slobodarsko građanstvo je dominiralo u centru, a preko reke je bio moćni katolički biskup. To dvovlašće je ostavilo traga i u humoru ovih ljudi.

Carica i mučenik

U Keln sam se doselio iz prialpskog pojasa – iz varoši Vangen. Bila je jesen 1999. Grad je zvrndao tramvajima, kloparao vozovima, na Rajni su se oglašavale brodske sirene sa šlepera. Stotinak metara iza zgrade u koju sam se uselio, preteći je hučao auto-put. Moja nova adresa –Badenberška ulica – bila je u Erenfeldu. Bivša radnička četvrt sa stamenim zgradama na čijim pročeljima je pisala godina izgradnje – najčešće između 1880. i 1910.

Tada nisam znao da je Sveti Gereon, navodno oficir starorimske legije, zbog svoje hrišćanske vere pogubljen baš u Erenfeldu, koji se tada nalazio izvan zidina. Grad je nastao kao rimska kolonija u kojoj se rodila docnija rimska carica Agripina Mlađa. Tako su jedna rimska carica i jedan pogubljeni rimski oficir udenuti u identitet Kelna.

A ja sam prve noći u gradu spavao nadomak mesta gde se glava tog oficira zakotrljala u bunar. Odatle sam za desetak minuta stizao na Fenloer Štrase. To je žila kucavica Erenfelda, a neki kažu i njegova upaljena vena. Ulica počinje kod zapadne železničke stanice, i pruža se kilometrima u pravcu Holandije, po čijoj se varoši uliza i zove Venlo. Nemački izgovor je –Fenlo. Broj turskih i drugih lokala sa egzotičnim imenima ukazuje na „mešanu zonu“. Pre petnaestak godina vreme sam provodio u grčkoj taverni „Alekos“ na broju 275.

Na dnu

Gazda, koji je bio dobar poznanik pokojnog književnog nobelovca Hajnriha Bela, znao je da proćaska sa nama o uzbudljivim osamdesetim, kada je Bel izazvao gnev konzervativaca stajući na stranu protestnog pacifističkog pokreta Zelenih. Za šankom je bila prelepa Turkinja Nalan. Gazda Alekos je i tada bio poprilično star. Da li je živ? Da li se ona lepotica udala?

Sećam se da je jedne Srpske nove godine lokal je bio pun našeg sveta. Moj drug Jovan je znao Miljana iz Bijeljine, ja Mišu iz Beograda, a svi oni po nekoga iz Diseldorfa i Bona. Tako je u malu tavernu stalo dvadesetak ljudi. Treba li reći da se sve završilo sirtakijem i –kolcem?

Nekoliko ćoškova dalje, u Tebejskoj ulici, Jovan je živeo u zgradi koja je pripadala Ginteru Valrafu, još jednom čuvenom sugrađaninu: On se prerušio u Turčina i radio sve što su sedamdesetih morali da rade turski gastarbajteri. Napisao je o tome knjigu Na dnu koja je 1985. svojim golim faktima promenila Nemačku. „Moraš da se maskiraš da bi demaskirao društvo“, zapisao je Valraf.

S druge strane, Keln je u očima svog najvećeg pesnika Rolfa Ditera Brinkmana bio beznadežno površan, skoro palanački samodovoljan. Ima u tome nečega. Ljudi rođeni ovde smatraju da su Keln i svet isto.

Kolonjska voda

Na koji minut hoda od taverne nalazi se visoka zgrada na čijem je krovu stara reklama, ista kao na Glavnoj železničkoj: 4711. Oznaka garantuje da je u flašici originalna Kolonjska voda.

Kolonjska voda 4711

Kolonjska voda 4711

Početkom 18. veka se u Keln iz Milana doselio Đovani Marija Farina. U Kelnu je postao Johan i kreirao mirišljavu vodicu Eau de Cologne – kelnsku, odnosno kolonjsku vodu. Iza njega je ostao zapis: „Moj miris je kao italijansko prolećno jutro posle kiše: pomorandže, pomelo, limun, bergamot, limeta, cveće i trave moje domovine“.

Nozdrve slavnih, moćnih ili genijalnih ljudi bi se u Evropi blagonaklono širile da uhvate što više tog mirisa. Među fanovima su bili Napoleon, Mocart ili Gete. Ali trijumfalni pohod je kolonjska voda preduzela tek kada je krajem 18. veka izvesni Vilhelm Milens počeo da proizvodi istu tečnost. Legenda kaže da je recept dobio od franjevačkog monaha koji je bio iz kuće Farina – kao svadbeni poklon. Gradska uprava je tih godina uvodila red u oznake kuća u gradu, pa je Milensova kuća u Erenfeldu dobila broj 4711. Tek njegov unuk Ferdinand će od ovog broja napraviti svetski brend, pa će originalna Kolonjska voda i ovaj slučajni broj postati sinonimi.

Još četiri adrese

Nisam spomenuo mnogo toga. Iznad Bliherovog parka se nakosilo letnje sunce. Na jezercu, u pivskoj bašti, spori rege se lepi za dušu. Preko pivske pene slušam kako patke pokušavaju da uhvate tercu. Blizu parka je portugalska pekara iz koje mirišu galao i nata – komad Lisabona u Kelnu. Malo dalje niz ulicu soliter zvani Paša – jedna od najvećih javnih kuća u Evropi.

U Zilcu, južnoj četvrti koja je jedna od najproduktivnijih u Nemačkoj po broju novorođenih beba, slušam kako neki južnjak svojim zvučnicima svetu objavljuje sevdah. Lipa, Sarajlija koji je iz Italije prenosio utakmice poslednje jugoslovenske reprezentacije na Mundijalu 1990. objašnjava mi da je Fudbalski klub Keln nastao u kafani „Rogendorf“ – ta zgrada je dvestotinjak koraka od njegovog stana.

U Južnom gradu, na Klodvigplacu jedna Leskovčanka se divi kulinarskoj veštini turskog ugostitelja Osmana – koji uz jagnjeću čorbu donosi i zapečene feferone. Jedan Borisov rif na koncertu Trovača. Književne večeri Jovana Nikolića, Jergovića, Pištala. Jedno beskrajno druženje novinara u makedonskom lokalu koji više ne postoji. Jedna svadba. Jedna prvojanuarska šetnja po mrazu, uz Rajnu, do Rodenkirhena, bivšeg ribarskog sela, a sada elitnog kraja.

Moja majka u poseti. Serviraju joj rajnsko kiselo pečenje sa kompotom. Stidljivo pita, da li može da pojede kompot kao desert, a ne da ga pomeša sa mesom kao gospoda u kelnskoj pivnici.

Posle nekoliko pokušaja da proniknem u srž karnevala usvajam pravilo – beži iz grada kada polude.

I sada, četvrt stoleća posle prvog susreta, opet sam na Lenauplacu u Novom Erenfeldu. Lenau je bio pesnik. Nekih ondašnjih lokala nema, neki su tu. Obdanište u koje je išlo moje dete. Okrenem se da mi ranomartovsko sunce zagreje obraze. I pomislim – gde su svi ti ljudi, sve te godine. A Keln, grad koji sam nekoliko puta napuštao, pa se vraćao, razvlači svoje staro lice u klovnovski osmeh i mudro ćuti.

Izvor: RTS.rs