Koje su dugoročne posledice Kovida-19 i koliko traju?

Korona virus ste imali pre nekoliko meseci, a i dalje otežano dišete? Ili vam se javila tahikardija pošto ste pobedili virus?

Svetska istraživanja pokazuju da niste jedini i da je broj ljudi koji imaju dugoročne posledice korona virusa značajan, naročito kod pacijenata koji su imali teži oblik bolesti.

„Više od 80 odsto ljudi koji su bili u bolnici ima makar jedan preostali simptom šest meseci kasnije”, kaže za BBC na srpskom Miloš Babić*, molekularni biolog i neurobiolog koji trenutno radi na testovima za praćenje širenja Kovid-19 u Americi i Velikoj Britaniji.

„Moja procena, imajte u vidu da je ovo vrlo grubo, iz vrlo preliminarnih podataka, je da će dva do pet odsto ljudi koji su preležali simptomatičnu bolest imati ozbiljne probleme u daljem životu, kao direktnu posledicu Kovida-19″.

Na sva potencijalna pitanja i nedoumice oko dugoročnih posledica koje korona virus može imati na organizam odgovara za čitaoce BBC-ja na srpskom.

1. Koje su to dugoročne posledice korona virusa?

Možemo govoriti o dve generalne kategorije simptoma.

U prvoj su oni koji su viđeni i kod drugih teških respiratornih bolesti: zamor, otežano disanje, bolovi u grudima i zglobovima.

Ovi problemi se polako povlače vremenom kod velike većine konvalescenata, mada mogu povremeno da ostanu trajni i da vrlo negativno utiču na kvalitet života.

U drugoj kategoriji stoje problemi koji često nisu očigledni, ali su dugoročno mnogo ozbiljniji: oštećenja pluća, srca, bubrega, i mozga.

Kod ljudi koji su već imali slabosti u nekom od ovih sistema, ove dodatne povrede vode u vidljivu bolest, i to su priče koje možete da čujete od ljudi koji sada ne mogu da uhvate dah ili koji dobijaju napade ubrzanog kucanja srca (tahikardije) mesecima pošto su pobedili virus.

Ali kod većine, ovakva oštećenja većim delom ostaju nevidljiva u prvo vreme, ili imaju samo relativno blage simptome – dok se ne desi nešto drugo što takav oslabljeni sistem zatim dovede do daljeg kolapsa.

2. Koliko traju posledice korona virusa?

Kapacitet za oporavak pluća, bubrega, i samog krvotoka varira od osobe do osobe, i još nema dovoljno podataka da se kaže šta se u proseku može očekivati.

Srčana oštećenja su većinom doživotna. Moždana su takođe doživotna, ali mozak je plastičan organ koji može da se reorganizuje i da funkcioniše oko mnogih blažih oštećenja.

Ozbiljnost strahovito varira, od jedva primetnih problema pa sve do katastrofalnih, i teško ih je predvideti.

Najveća studija koju do sada imamo (skoro 50.000 pacijenata iz Velike Britanije) je izmerila dosta teške razlike između konvalescenata i ljudi koji su izbegli virus.

U toku prvih šest meseci posle oporavka, broj srčanih udara je dva i po puta veći; broj progresija u teške bubrežne bolesti je udvostručen.

Druge studije su primetile povećanje neuroloških oboljenja, moždanih udara, pa i neuropsihijatrijskih oboljenja u post-kovid populaciji.

Svi ti podaci su do sada skupljeni od pacijenata koji su oboleli u samom početku epidemije, pre nego što smo imali dobre protokole (steroide i antikoagulanse) kojima se tretiraju sadašnji bolesnici.

Tako da se možemo nadati da će posledice biti manje izražene kod onih koji su dobili bolju negu.

3. Bubrežni sam bolestik i imao sam koronu. Da li sam u većem riziku od dugoročnih posledica?

To je pitanje na koje je teško dati kratak odgovor.

Generalno, da: osobe sa predispozicijama (starost, velika telesna težina, prethodni kardiovaskularni problemi, prethodno postojeće bubrežne bolesti i slično) u proseku imaju težu bolest i ostaju sa težim sekundarnim oštećenjima.

Takođe, ljudi bez predispozicija koji su imali nesreću da ih pogodi teži oblik bolesti takođe, u proseku, imaju veću verovatnoću težih nusefekata.

Ali s druge strane, imamo i studije koje pokazuju oštećenja kod ljudi koji su imali blage oblike bolesti.

Recimo,studija Državnog univerziteta Ohaja je našla subakutna oštećenja srca kod više od 15 odsto mladih sportista (prosečno 19 godina starosti) koji su preležali kovid sa blagim simptomima ili čak bez simptoma.

Za sada, dok ne prođe više vremena i ne skupimo još podataka, sve populacije moraju da budu pažljive, čak i one kojima je sama bolest skoro uvek vrlo blaga.

4. Koji procenat pacijenata ima dugoročne posledice?

Zavisi od toga šta računate u posledice.

Više od 20 odsto ljudi koji su imali kašalj i gušenje (čak i oni koji nisu morali da budu bolnički lečeni) ima tragove plućnih embolizama, i fibrozne ožiljke u plućnom tkivu; ali je teško reći koji od njih će zbog toga imati posledice koje su kasnije bitne.

U zavisnosti od toga kako izaberete šta merite, možete dobiti vrlo različite brojeve, i možete naći studije koje pod istim pojmom – ozbiljnih durogočnih efekata – barataju ciframa u rasponu od dva do skoro 50 odsto.

Možemo očekivati da će, pored dva do pet odsto ljudi koji će imati teške posledice, još dodatnih pet do 10 odsto imati manje ali merljive posledice.

Recimo, ljudi koji bi u svakom slučaju dobili srčane bolesti će ih dobiti ranije u životu, i morati ranije da počnu sa lečenjem.

Drugo, čak i ako virus jeste ostavio oštećenja, to samo osnažuje potrebu za nečim što bi i onako trebalo da se radi: fizička vežba i dobra ishrana.

Naime, dugoročno najveći potencijalni problem su tiha oštećenja koja čine organizam slabijim i osetljivijim na buduće napade i bolesti; osnažiti organizam, pogotovo kardiovaskularni sistem, i izbeći rizike poput gojaznosti otud postaje još važnije za dugoročno zdrav život.

5. Da li postoje neke mere predostrožnosti kako do komplikacija ne bi došlo?

Apsolutno najbolje što se može uraditi je pridržavati se mera zaštite, izbeći virus, i vakcinisati se.

Ali za one koji su već preležali virus, mogu se pomenuti dve stvari.

Prvo, većina konvalescenata nema trajne posledice, tako da ne treba paničiti unapred.

Ako ste preležali, držite oko na zdravstvenom stanju, nemojte ignorisati simptome, pogotovo ne srčane.

I nadajte se najboljem.

* Doktor Miloš Babić je interdisciplinarni naučnik sa diplomama informatike, hemije, molekularne biofizike i doktoratom iz neurobiologije. Ima objavljene naučne radove u poljima neurometabolizma, degenerativnih bolesti, onkologije, toksikologije, i osnovne molekularne biologije.

Tehnologija koju je razvio sa doktorkom Džoan Jekli trenutno se koristi u testovima za praćenje širenja korona virusa u Americi i Velikoj Britaniji.

Izvor: Vijesti.me/BBC na srpskom