LAGANI ŠAMAR SRPSKOM DRIM TIMU

Ispolivali smo nonšalantno reprezentaciju Angole, olupali Filipine, maskrirali Portoriko, sa pola snage pobedili Italiju, a onda je, je*i ga, došao na red neko ko je daleko od basketaške „vrane“. Dobili smo packe od prvog do poslednjeg minuta utakmice i ako smo u nekim trenucima mislili da možemo da stignemo tih osam koševa razlike koji su delovali tako blizu, a tako daleko. Svi do jednog od naših košarkaša su igrali podjednako loše i sramota bi bilo izdvojiti bilo koga za ovo lupanje „šamara“ Španaca našima, po ko zna koji put u poslednjih nekoliko godina. Arogantni, prepotenti Španci su ovoga puta pokazali da umeju da povade kahonese kad je najvažnije, a mi smo ostali nekako uspavani uživajući u “kreditu“ prethodnih utakmica na kojima su nas komplimentirale sve moguće i domaće i strane novine i sportski velikodostojnici. Danas smo izgledali kao ona Angola koju smo lešili iz svih pozicija. Ne znam da li je ovo bila strategija selektora da prekratimo tu neizvesnost i što pre odemo petoj postavi Amera koji su nas gladni vazda bili (nadam se da će u polufinalu gladni ostati). Uglavnom uleteli su nam kao nagrada Argentinci koje smo dobili onomad u finalu Svetskog prvenstva ludačkom srećom, pa se nadam da neće doći do neke kosmičke pravde koja bi sada Gaučosima dala na tacni polufinale sa Amerima, a mi pored svih ovih hvalospeva, vratili se kući sa izostavljenim odličjem oko vrata na koje ste nas tako “bezobrazno” navikli… Od pukovnika do pokojnika, tako je mala trasa, ali se ljudski i u srcu sportski nadam da će ovaj današnji dan biti prevazidjen kao ružan san na putu do onog velikog sna koji sanjamo 17 godina. Krov sveta, a onda ono ludilo sa terase Skupštine grada Beograda koje se dešava velikima i odabranim.

Jokićevo današnje isključenje kao jednog prekaljenog NBA majstora delovalo je suviše amaterski, za samo par minuta dve tehničke i isključenje kao da je danas na terenu bio lik koji tek počinje da pika basket, a ne glavna radilica motora srpske reprezentacije. Neću da pominjem taj krajnji rezultat, bi kakav bi, ali orlovi ne bi bili orlovi kada ne bi otresli sa krila ovaj „gaf“, podigli se iz pepela i u punoj pesmi dočekali meč sa Argentinom, jer za razliku od njih mi ipak imamo nekoliko košarkaških Maradona u ekipi, pa eto neka na kraju tog meča presudi neka „Božija ruka“ u našu korist kao onomad njima na Mundijalu 1986. Orlovi, drž’ te se, imate krila, imate nas navijače kojima jedino još vi uvek parkirate osmeh na lice, pa makar i posle mnogo nervoznih grimasa na kraju ipak svi zajedno raširimo lice u jedan veliki KEZ, gledajući vas na TRONU na koji se penju oni najbolji.

Restart Magazin – T. F.