Nedovršene pripovetke Laze Lazarevića

Priču o Lazi Lazareviću možda je najadekvatnije započeti rečima Milije Nikolića „Malo je kod nas pisaca i književnih dela o kojima je izrečeno toliko oprečnih sudova, poluistina i neodrživih ocena kao o Lazi Lazareviću i njegovim pripovetkama[1]“ . Mnoga najpoznatija imena tek nastale srpske književne kritike poput Jovana Skerlića i Ljubomira Nedića nisu imali reči hvale za pisca, koji se danas smatra jednim od najznačajnih predstavnika srpskog realizma ili kako navodi Jovan Deretić najvećim umetnikom u krugu seoskih pripovedača[2] .

Umetnička vrednost njegovih radova danas je nesporan, a Književni konkurs za završetak nedovršenih pripovedaka Laze K. Lazarevića pokazuje i veliku zainteresovanost za njegovo stvaralaštvo. U nekoliko narednih nedelja pisaću vam o ovim nedovršenim pripovetkama i o načinu na koji su učesnici dovršavali Lazarevićeva književna dela.

Sekcija

            Ova pripovetka u svojoj osnovi ima sukob narodnog verovanja koji simboliše stare vrednosne norme, poskulate ponašanja i novo birokratsko društvo. Predstavnici seoske sredine su Živan i njegov neimenovan deda, sa druge strane je činovnik Ilija. Sukob se razrešava Ilijinom smrću na grobu Živanovog oca koji je radi sekcije morao biti iskopan čime se krši nepisano pravilo o nediranju u mrtve pretke. Kada govorimo o horizontu očekivanja u ovom delu dolazi do ispunjenja istog, jer tokom dela postoje dva bitna markera, nagoveštaoca nadolazeće nesreće. Jedan od markera je Ilijina slutnja, svest o tome da ono što treba učiniti nije u skladu sa narodnim verovanjima. „A, drugo…Šta radimo mi? Pretresamo kosti. Lako je vama: vi ste čovek obrazovan, učili ste tolike nauke, bili ste u Beču, u Parizu-sve to! Ali evo ja, ja-čujete li?-ja, Ilija pisar, ne bih dao darnuti kostiju svoga oca pa ma to bilo u najčistijoj nameri zadovoljenja pravde i pravice, ne bih dao ni motkom zakopati onde Ja…ja bih udario, osakatio, nagrdio, ubio[3]!“  Drugi trenutak koji nagoveštava tragediju je Živanov san, ali sam sadržaj sna je nerazvijen, samo je započeto Živanovo pripovedanje o njemu. „..sanjam: ko mi slavimo, pa užegli sveću, veliku, debelu, ko Jovica iz Crepnje. Okupio se silan svet, pa što su naši, ama što je gospode[4]…“  Scena ubijanja je grafički odvojena i stavljena u zagrade, može se pretpostaviti da je sam pisac želeo da je dalje razvija ili modifikuje.

            Završetak dela predstavlja epilog, u kome je prikazana scena na Živanovom suđenju, on je naslovljen U sudu.  Epilog predstavlja skicu u kojoj su dati motivi griže savesti junaka, dobročinstva i osvete, ostavljen je i grafički prostor za doradu završetka pripovetke.            

Snežana Pisarić Milić je dovršila Lazarevićevu Sekciju, razvijajući upravo motive sa kraja pripovetke, Živanov osećaj griže savesti i dobročinstvo prema Ilijinoj porodici. Ona u fokus stavlja Ilijinu porodicu, razvijajući pre svega lik Marka, mlađeg Ilijinog sina. Pisarić-Milić  se takođe koristi postupkom nagoveštaja tragičnih događaja koji predstavljaju završetak samog narativa. Koristeći se motivom sna kao predskazanja ona nagoveštava razvijanje još jednog motiva iz epiloga originala, a to je ubistvo očevog krvnika, ali i sopstvenog dobrotvora. Za razliku od Lazarevićeve pripovetke u ovoj verziji san se dodeljuje majci. Motiv sna kao i njegov sadržaj u svojoj osnovi imaju folklorne elemente poput vremena kada se sanja – noć uoči Vrbice, kao što je i slučaj sa Živanovim snom u kome se uvodi motiv slave kao svetog, prazničnog dana. Profesor Robert Abot u svojoj knjizi Uvod u teoriju proze govori o neobičnim narativima: „Kada je reč o neobičnim narativima, jedna od stvari (ako ne i najbitnija) na kojima se njihov uspeh zasniva jeste upravo efektan završetak[5].“  Sekcija  predstavlja jedan takav narativ. Markove reči nakon počinjenog ubistva bile su „Kuku Živane, kud će moja duša[6]?“ , istovetne Živanovim u originalnoj verziji dela „Kuku g. Ilija! Kud će moja duša[7]!“  I u obradi Snežane Pisarić Milić postoji određeni oblik epiloga koji je u duhu poetike realizma. Data je slika ljudi u kafani koji govore o tragičnom događaju u crkvi i o Ilijinom starijem bratu Mladenu koji se sa studija vratio kući. „Marka niko ne pominje[8]“ , ovim poslednjim rečima narativa dodatno se ističe tragika junaka.


[1] Abot Robert, „Uvod u teoriju proze“, beograd, 2009, str. 101

[2] Pisarić Milić Snežana, „Sekcija, Beograd-Šabac, 2018, str. 34

[3] Lazarević K. Laza, „Sekcija“, Beograd-Šabac, 2018, str. 20

[4] Pisarić Milić Snežana, „Sekcija“, Beograd-Šabac, 2018,  str. 34

[5] Nikolić Milija, „Forme pripovedanja u umetničkoj prozi Laze Lazarevića“, Beograd, 1973, str. 5

[6] Deretić Jovan, „Istorija srpske književnosti“, Beograd, 1983, str. 382

[7] Lazarević K. Laza, „Sekcija“, Beograd-Šabac, 2018, str. 18

[8] Lazarević K. Laza, „Sekcija“, Beograd-Šabac, 2018, str. 19

Autor: Milica Jovanović

Još tekstova ovog autora:

“Prokleta avlija”, Ivo Andrić i Nin-ova nagrada

Prikaz romana “Godine vrana”

O Nin-ovoj nagradi