Lekcije rumunske revolucije

Suđenje je bilo farsa, trajalo je samo sat vremena a presuda je već unapred bila odlučena. Pre trideset godina, za Božić 1989. Nikolae i Elena Čaušesku, omraženi rumunski vladari, stajali su uza zid vojne kasarne. Na snimcima se vidi da je Nikolae u poslednjim trenucima života izgledao stoički, ili možda zbunjeno, dok je Elena vrištala od straha i užasa.

Meci su se prolomili kroz zimski vazduh. Nikolae i Elena su pali, a krv se prolila po zemlji. Revolucija je trijumfovala. Ali, da li je zaista tako?

Rumunski ustanak je bio krvava završnica godine revolucija koje su razbile sovjetski blok.

Danas, čežnja za slobodom je jača nego ikada. Od Hong Konga do Teherana, Bejruta do Bagdada, demonstranti zahtevaju kraj korumpiranih i tiranskih režima. Današnji revolucionari koriste društvene mreže da organizuju proteste i šifrovane digitalne kanale kako bi izbegli hapšenje i tajno komunicirali. Međutim iz ustanaka 1989 – i 2000. u Srbiji – i dalje se može naučiti važna lekcija: ne dozvolite da vam prisvoje revoluciju.

Stari režimi su mnogo otporniji nego što izgledaju, čak i kada su njihovi lideri pogubljeni. Oni osećaju šta predstoji i planiraju unapred.

U slučaju Rumunije, decembar 1989. nije toliko značio uništavanje starog sistema, koliko njegovo ušančenje, mada u novom obliku. Mnogi Rumuni veruju da su dešavanja 1989. bila zapravo unutarstranački puč koji je predvodio Jon Ilijesku, bivši član Centralnog komiteta Komunističke partije. Uvreženo mišljenje je bilo da ukoliko, nižerangirani režimski zvaničnici žrtvuju rukovodstvo, oni će zadržati moć i privilegije.

U početku je bilo tako. Ilijesku – kojem se sada sudi za zločine protiv čovečnosti zbog uloge u periodu posle revolucije – izabran je za predsednika u maju 1990. U godinama koje su usledile, mreža zvaničnika Komunističke partije, i brutalna tajna policija Sekuritatea, u suštini su upravljale zemljom. Zadržali su uticaj čak i danas.

Njihovi mađarski susedi su odigrali pametnije. Tamo je u okviru „mirne tranzicije” vladajuća partija pristala da preda vlast bez nasilja. Međutim, ispostavilo se da su komunisti veštiji u biznisu od konzervativnih intelektualaca i studentskih disidenata – među kojima je bio i mladi Viktor Orban – koji su preuzeli kormilo mlade mađarske demokratije. Politička moć ne znači puno kada jednostavno možete da se poslužite državnim bogatstvom. Ko je vlasnik državne fabrike ili lepe vile kada država propadne? Onaj ko je prvi ugrabi.

Brojni visokopozicionirani komunistički zvaničnici su se veoma brzo ekstremno obogatili. Upravo je ta opšta pljačka, kojoj je tada svedočio, uticala na Orbana da centralizuje ekonomsku, kao i političku moć kada postane premijer.

U Srbiji, u narodnom ustanku 5. oktobra 2000. zbačen je predsednik Slobodan Milošević. Tog jutra duge kolone demonstranata, njih desetine hiljada, stigle su u Beograd iz svih delova zemlje, među njima je bilo puno poljoprivrednika i rudara, spremnih da se bore, uzvikujući „Gotov je, gotov je”. Demonstranti su zauzeli parlament, prkoseći suzavcu i pucnjima ispaljenim u vazduh, zatim su upali u zgradu državne televizije i zauzeli je.

Do 6.30 popodne, pola miliona ljudi se okupilo ispred Skupštine grada Beograda kako bi čuli Vojislava Koštunicu kako se proglašava predsednikom Savezne Republike Jugoslavije.

Međutim, kao što je napisao kineski vojni strateg Sun Cu da je svaka bitka već unapred dobijena ili izgubljena isto važi za svaku revoluciju. Psihološke operacije su od ključnog značaja. Mladi aktivisti su slogan „Gotov je” ispisali na zidovima širom zemlje mnogo pre 5. oktobra 2000. Opozicione radiostanice su izvjštavale o Srbiji van njenih granica.

Vladavina predsednika Čaušeskua se zapravo završila 21. decembra 1989. godine dok je držao govor u centru Bukurešta. Masa se smejala njegovim obećanjima. Posrnuo je. Gotov je.

U Srbiji, „blokiranje mehanizma za reagovanje” je bilo od ključnog značaja. Kada je Milošević zatražio pomoć policije, vojske i ozloglašene bezbednosne službe, niko se nije odazvao. Unapred je bio sklopljen dogovor sa zapadnim silama. Pozitivna strana toga je da nije bilo krvoprolića. Negativna strana je što su, kao i u Rumuniji 1989, vojska, policija i bezbednosne službe uglavnom ostale netaknute. To je imalo užasne posledice. U martu 2003, Zorana Đinđića, srpskog reformističkog premijera, ubio je snajperista specijalnih snaga.

Sadašnji srpski predsednik, bivši premijer Aleksandar Vučić, je konzervativni populista. On je takođe bio ministar informisanja za vreme Miloševićevog režima.

Za revolucionare 2019, kao i za njihove prethodnike 1989, ključ za promenu režima je isti i jednostavan: zauzmite centar moći i zadržite ga, koliko god da je potrebno, po svaku cenu. Kao što je Lav Trocki primetio:
„Revolucija je nemoguća dok ne postane neizbežna”.

Izvor: vijesti.me/Financial Times