NE MORA UVEK “S’ KOLENA NA KOLENO”

Kao i svake godine jedan od najtežih fakulteta za upisivanje je FDU.Po 500 kandidata ,a prime samo 11 najboljih,po kriterijumu profesora( I ostatka komisije) koji te godine prima klasu.Za tih pet,šest minuta,koliko dobiju svoje „parče“ reflektora i scene ,kandidati treba da pokažu da dolaze neki novi velikani srpskog glumišta u narednim godinama.Od tih 500 kandidata ,više od njih trista se spremalo pola sata pred prijemni,ostalih sto, par dana pred prijemni sa natucanim monolozima,a 50 kandidata su ozbiljni takmaci jedni drugima.Od tih 50 ,po nekom nepisanom pravilu desetak su sinovi,ćerke,sestrići,unuke,poznatih beogradskih glumaca. I tada kreću lavine komentara,a pa da ,oni su primljeni zbog tate i mame,babe i teče.Nije baš uvek tako al da budem iskren  ono što je primljeno na „roditeljsku slavu“ poslednjih decenija mogli smo kao gledaoci sami da se uverimo u opus njihovih naslednika koji je i više nego tanak.Par epizodnih uloga i to je ceo CV.Moj prijatelj je davnih devedesetih bio u  užem izboru sa ekstremno jakim konkurentima po imenima njihovih deda i roditelja.Svi  su “naslednici” te godine primljeni,a nakon studija nigde ih nema,čak ni u crtanim filmovima da daju koji glas.Da li su to učinjene medvedje usluge u želji da naslednici produže glumačku lozu ili su u pitanju kompleksi neka ostane pitanje za buduću kinematografiju.Ali jedan Glogovac se radja i upisuje glumu jednom u pola veka u to budite sigurni..Ne zaboravimo da su „borci“ koji su dolazili da osvoje FDU ,vazda bili iz malih sredina iz Srbije i ispisivali OGROMNIM SLOVIMA istoriju pozorišta i filma svojim ulogama i nagradama za iste.Beogradski talenti neretko su  u glavnom bili baš oni čiji su roditelji bili znamenite face i svoja čeda trpale u svet glume.Gomile promašenih glumičica koje su kao da igraju za oskara igrale uloge sekretarica i po kojeg epizodistu..A godišnje i sa privatnih i državnih fakulteta za odsek glume izadje oko 150.Kome i gde će oni da glume to samo oni znaju.Još ako su „ekstra talenti“,mogu da drže kući predstave za tate i mame koje su ih gurnule u svet  „DRAME“.Voleo bih da jednoga dana vidimo neke nove Glogovce ,Zorane Radmiloviće,Mire Banjac…..ali izgleda da su sa njima radili profesori kojima je stalo da ti tadašnji studenti glume žive još dugo dugo na platnu sa svojim maestralnim ulogama,a današnji svršeni studenti sa izuzetkom ekstremno malog procenta ozbiljnih  talenata koji uspešno prezentuju, bivaju osrednji glumci kakvi su bili i oni koji su ih zanatu učili.Čast izuzecima iz čijih su klasa izašli vrhunski glumci i ako su im profesori bili tanki glumci ali fenomenalni pedagozi.Pogledajte poslednjih dvadeset godina unazad našu kinematografiju pa recite pošteno koliko ste filmova gledali više puta ,kao što smo se oduševljavali iznova gledajući filmove neponovljivog Šijana, Duleta Kovačevića,Gorana Markovića,I kasnije Dragojevića….u umetnosti ne sme da bude protekcije nikada, i čak i velikim glumcima treba reći,ne batice,tvoje dete nema talenta,a ne praviti od fakulkteta porodične i pajtoske manufakture. Neka je mladim glumcima na umu da je naš najveći glumac bio čovek koji nije  imao dan akademije gde se uči zanat ali talenat se donosi iz srca,duše I gena.Pavle Vujisić je bio doktor glume.Svaku ulogu je preživljavao pred gomilom ekipe,od reditelja do klapera,a nije ih ni primećivao.Živeo je svaki kadar.E to se deco draga,ne uči na akademijama to se nosi u sebi .Ili jesi ili nisi.Kao što se Mesi I Ronaldo dogode na svakih pola decenije tako se I u filmu jedan Glogi čekao decenijama da donese taj DAR koji se ne daruje svakom.Srećno vam budući mladi glumci sa vašim profesorima I 4 godine studiranja ,ali mi često  odzvanja  u ušima  identična rečenica Bate Živojinovića I kasnije Berčeka,dva barda:Dajte mi koga hoćete naučiću ga glumi za pet minuta”.A profesorima prekaljenim  treba 4 godine da  od “neobradjenog plastelina” naprave  GLUMCA, a ko zna  o koga su sve  “ogrešili dušu”  jer mu zatvoriše vrata te, za mnoge neosvojive tvrdjave, a o neke se I ne ogrešiše pa ih primiše jer su očiglredno daroviti mladi ljudi. Ovom pričom ne želim nikoga da prozovem ali filmovi (I pozorišne predstave koji  nam se serviraju poslednjih decenija daleko su od nečega što sa nestrpljenjem jedva čekamo da pogledamo u bioskopu,a zatim  opet na Tv-u,pa sad sami procenite grešim li u svojoj priči.Ajd, srećno vam budući talenti I “slomite nogu”.