Pandemija će ubrzati istoriju umesto da je preoblikuje

Nije svaka kriza prekretnica

Prolazimo kroz svaku krizu koja predstavlja veliku krizu, pa je prirodno pretpostaviti da će to biti prekretnica u modernoj istoriji. U mesecima od pojave COVID-19, bolesti uzrokovane novim koronavirusom, analitičari se razlikuju u sveta po tome kako će pandemija uticati na dalja dešavanja. Ali većina tvrdi da će se svet u koji uđemo u osnovi razlikovati od onog što je ranije postojao. Neki predviđaju da će pandemija dovesti do novog svetskog poretka na čelu sa Kinom; drugi veruju da će kriza pokrenuti pad kineskog rukovodstva. Neki kažu da će okončati globalizaciju; drugi se nadaju da će dovesti do novog doba globalne saradnje. A drugi projektuju kako će on podići nacionalizam, potkopati slobodnu trgovinu i dovesti do promene režima u zemljama širom sveta.

Ali svet nakon pandemije, malo je verovatno da će se radikalno razlikovati od onog koji joj je prethodio. COVID-19 neće toliko promeniti osnovni pravac svetske istorije koliko će je ubrzati. Pandemija i odgovor na nju otkrili su i ojačali temeljne karakteristike geopolitike danas. Kao rezultat, ova kriza obećava da će biti manje prekretnice nego putnih staza u pravcu kojim se svet kretao poslednjih nekoliko decenija.

Još je prerano predviđati kada će se sama kriza završiti. Da li će za šest, 12 ili 18 meseci, vreme zavisi od ljudi koji slede smernice o socijalnoj distanci i preporučenoj higijeni; dostupnost brzog, tačnog i pristupačnog testiranja, antivirusnih lekova i vakcine; i opseg ekonomskih olakšica koje se pružaju pojedincima i preduzećima.

Ipak, svet koji će izaći iz krize biće prepoznatljiv. Smanjivanje američkog liderstva, neuspešna globalna saradnja, nesklad velike moći: sve je to karakterisalo međunarodno okruženje pre pojave COVID-19, a pandemija ih je dovela u oštrije odnose. To će verovatno biti još izraženije obeležje sveta koji sledi.

Post američki svet

Jedna karakteristika trenutne krize je izraziti nedostatak američkog vođstva. Sjedinjene Države nisu okupile svet u zajedničkim naporima da se suoče s virusom ili njegovim ekonomskim efektima. Ni Sjedinjene Države nisu spojile svet da bi sledile njihovo vođstvo u rešavanju problema kod svoje kuće. Druge zemlje brinu o sebi najbolje što mogu ili se obraćaju onima koji su prošli vrhunac zaraze, poput Kine, za pomoć.

Ali ako će svet koji sledi ovu krizu biti onaj u kojem Sjedinjene Države dominiraju sve manje i manje – gotovo je nemoguće zamisliti da danas neko piše o „unipolarnom trenutku“ – ovaj trend je nov. To je očigledno da će se za najmanje deceniju pisati i pričati.

Do neke mere, to je rezultat onoga što je Fared Zakaria opisao kao “porast ostatka” (i Kine posebno), što je dovelo do pada relativne prednosti Sjedinjenih Država, iako je njena apsolutna ekonomska i vojna snaga i dalje u porastu. Ali čak i više od toga, rezultat je neuspeha američke volje, a ne smanjenja američkih kapaciteta. Predsednik Barak Obama nadzirao je povlačenje iz Avganistana i Bliskog Istoka. Predsednik Donald Tramp uglavnom je koristio ekonomsku moć da se suprotstavi neprijateljima. Ali on je u suštini završio američko prisustvo u Siriji, i nastoji da to učini u Avganistanu, i što je možda još značajnije, pokazao je malo interesovanja za saveze i za održavanje tradicionalne vodeće uloge Sjedinjenih Država u rešavanju glavnih transnacionalnih pitanja.

Mnogo pre nego što je COVID-19 opustošio zemlju, već je došlo do naglog pada privlačnosti američkog modela.

Izgledi za ovu promenu bili su veliki deo Trampove poruke „Prva Amerika“, koja je obećala da će Sjedinjene Države biti jače i prosperitetnije ako učine manje u inostranstvu i usmere energiju na domaća pitanja. Implicitna u ovom pogledu bila je pretpostavka da je veliki deo onoga što su Sjedinjene Države napravile u svetu bilo rasipno, nepotrebno i nije povezano sa domaćim blagostanjem. Za mnoge Amerikance pandemija će verovatno pojačati ovo gledište uprkos činjenici da bi umesto toga trebalo da naglasi kako na domaće blagostanje utiče ostatak sveta; Sjedinjene Države, kažu oni, moraće da se usredsrede na ispravljanje prava i resurse će posvetiti potrebama u svojoj državi, a ne u inostranstvu.

Jednako konsekvencijalno kao što je izbor američke politike moć američkog primera. Mnogo pre nego što je COVID-19 opustošio zemlju, već je došlo do naglog pada privlačnosti američkog modela. Zahvaljujući upornom političkom zaleđu, nasilju oružjem, lošem menadžmentu koji je doveo do globalne finansijske krize 2008. i još mnogo toga, Amerika je mnogima postala neprivlačna. Spor, nekoherentan i previše često neefikasan odgovor savezne vlade na pandemiju ojačaće već rašireno mišljenje da su Sjedinjene Države izgubile svoj put.

Anarhično društvo

Pandemija koja počinje u jednoj zemlji i koja se velikom brzinom širi svetom je definicija globalnog izazova. To je takođe dalji dokaz da je globalizacija stvarnost, a ne izbor. Pandemija je pustošila otvorene i zatvorene zemlje, bogate i siromašne, Istok i Zapad. Ono što nedostaje je bilo kakav znak smislenog globalnog odgovora. (Njutnov zakon – da za svaku akciju postoji suprotna i jednaka reakcija – očigledno je suspendovan.) Skoro nebitnost Svetske zdravstvene organizacije, koja bi trebalo da bude centralna u pogledu susreta sa pretnjom, govori o lošem stanju u svetu i načinu upravljanja.

No, iako je pandemija učinila ovu stvarnost naročito očitom, temeljni trendovi dugo su joj prethodili: pojava globalnih izazova sa kojima nijedna zemlja, ma koliko moćna, ne može uspešno da se sama suoči – i neuspeh globalnih organizacija da postupaju sa tim novim izazovi. Zapravo, jaz između globalnih problema i kapaciteta za njihovo rešavanje ima dug put ka objašnjenju obima pandemije. Tužna, ali neizreciva istina je da, iako se fraza „međunarodna zajednica“ koristi kao da već postoji, uglavnom je aspirativna i primenjuje se na nekoliko aspekata geopolitike danas. Ovo se neće uskoro promeniti.

Glavni odgovori na pandemiju bili su nacionalni ili čak subnacionalni, a ne međunarodni. A kad kriza prođe, naglasak će se prebaciti na nacionalni oporavak. U tom je kontekstu teško uočiti veliko oduševljenje, recimo, rešavanjem klimatskih promena, naročito ako se na njih pogrešno gleda – kao na udaljeni problem koji se može odlagati u korist rešavanja neposrednijih.

Kommentar: Europa zwischen China und USA – Abschottung wird nicht ...

Jedan od razloga za ovaj pesimizam je taj što je za rešavanje većine globalnih izazova neophodna saradnja dveju najsnažnijih svetskih zemalja, ali odnosi između Sjedinjenih Država i Kine godinama se pogoršavaju. Pandemija pojačava trenje između dve zemlje. U Vašingtonu mnogi smatraju kinesku vladu odgovornom zahvaljujući nedeljama zataškavanja i neaktivnosti, uključujući i neuspeh u brzom zaključavanju Vuhana, grada u kome je započela epidemija, i omogućavajući hiljadama zaraženih ljudi da napuste i šire virus dalje. Pokušaj Kine da se sada predstavi kao da nudi uspešan model za suočavanje sa pandemijom i da ovaj trenutak iskoristi kao priliku za širenje svog uticaja širom sveta samo će dodati američko neprijateljstvo. U međuvremenu, ništa o trenutnoj krizi neće promeniti stajalište Kine da je američko prisustvo u Aziji istorijska anomalija ili će smanjiti njegovo ogorčenje na američku politiku oko niza pitanja, uključujući trgovinu, ljudska prava i Tajvan.

Ideja o “razdvajanju” dveju ekonomija stekla je znatnu privlačnost pre pandemije, vođena strahom u Sjedinjenim Državama da će postati previše zavisna od potencijalnog protivnika mnogih osnovnih roba i preterano podložna kineskoj špijunaži i krađi intelektualnog vlasništva. Nagon za odustajanje biće kao rezultat pandemije i to samo delimično zbog zabrinutosti oko Kine. Obnoviće se fokus na potencijal prekida lanca snabdevanja, zajedno sa željom da se stimuliše domaća proizvodnja. Globalna trgovina delimično će se oporaviti, ali većim delom upravljaće vlade, a ne tržišta.

Pandemija će verovatno pojačati demokratsku recesiju koja je evidentna u poslednjih 15 godina.

Otpor čitavog dela razvijenog sveta prihvatanju velikog broja imigranata i izbeglica, trend koji je bio vidljiv najmanje u poslednjih pola decenije, takođe će se pojačati pandemija. To će delom biti zabrinuto zbog rizika od uvoza zaraznih bolesti, delom i zbog toga što će visoka nezaposlenost učiniti da društva postanu oprezna u prihvatanju stranaca. Ova opozicija će rasti čak i dok će broj raseljenih osoba i izbeglica – već na istorijskim nivoima – nastaviti da se znatno povećava, jer ekonomije više ne mogu da podrže svoje stanovništvo.

Rezultat će biti i raširena ljudska patnja i veća opterećenja za države. Državna slabost je decenijama značajan globalni problem, ali ekonomski danak pandemije stvoriće još slabije ili neuspešne države. To će se gotovo pogoršati sve većim problemom duga: javni i privatni dug u većem delu sveta već je bio na dosad neviđenom nivou, a potreba za državnom potrošnjom za pokrivanje troškova zdravstvene zaštite i podrške nezaposlenima uzrokovaće nagli porast duga. Svet u razvoju će se posebno suočiti sa ogromnim zahtevima koje ne može da ispuni, a ostaje da se vidi da li će razvijene zemlje biti spremne da pruže pomoć kod zahteva. Postoji realan potencijal za posledične udarce – u Indiji, Brazilu i Meksiku i širom Afrike – koji bi mogli da ometaju globalni oporavak.

Širenje COVID-19 u i kroz Evropu takođe je ukazalo na gubitak zamaha evropskog projekta. Zemlje su uglavnom pojedinačno reagovale na pandemiju i njene ekonomske efekte. Ali proces evropskih integracija je napušten mnogo pre ove krize – što je Brexit pokazao posebno jasno. Glavno pitanje u svetu post-pandemije je koliko će se klatno i dalje okretati od Brisela ka nacionalnim prestonicama, jer se države pitaju da li bi kontrola nad njihovim vlastitim granicama mogla usporiti širenje virusa.

Pandemija će verovatno pojačati demokratsku recesiju koja je evidentna u poslednjih 15 godina. Biće poziva za veću ulogu vlade u društvu, bilo da je to ograničavanje kretanja stanovništva ili pružanje ekonomske pomoći. Građanske slobode mnogi će tretirati kao žrtvu rata, luksuz koji nije moguće dobiti u krizi. U međuvremenu, pretnje koje predstavljaju neliberalne zemlje poput Rusije, Severne Koreje i Irana i dalje će postojati nakon što se pandemija ne dogodi; uistinu, oni su se možda povećali dok se pažnja trenirala na drugom mestu.

Svet sa velikom razlikom

Pre više od tri godine objavio sam knjigu pod naslovom Svet u neredu. Opisao je globalni pejzaž povećanog rivaliteta velikih sila, nuklearnog širenja, slabih država, naglog protoka izbeglica i rastućeg nacionalizma, zajedno sa smanjenom američkom ulogom u svetu. Ono što će se promeniti kao posledica pandemije nije činjenica nereda, već opseg.

U idealnom slučaju, kriza bi donela novu posvećenost izgradnji čvršćeg međunarodnog poretka, koliko je kataklizma Drugog svetskog rata dovela do dogovora koji su promovisali mir, prosperitet i demokratiju tokom gotovo tri četvrtine veka. Takav nalog bi uključivao veću saradnju za praćenje izbijanja zaraznih bolesti i suočavanje sa njihovim posledicama, kao i veću spremnost za suočavanje sa klimatskim promenama, postavljanje pravila za kibernetički prostor, pomoć prisilnim migrantima i borbu protiv širenja i terorizma.

Ali malo je razloga za verovati da će se prošlost ponoviti nakon ove poslednje globalne nesreće. Svet danas jednostavno ne pogoduje oblikovanju. Moć se distribuira u više ruku, i državnih i nestabilnih, nego ikad ranije. Konsenzus uglavnom nije prisutan. Nove tehnologije i izazovi nadmašili su kolektivnu sposobnost borbe sa njima. Nijedna jedina zemlja ne uživa položaj koji su Sjedinjene Države činile 1945. godine.

Šta više, ove Sjedinjene Države trenutno nisu raspoložive da preuzmu vodeću međunarodnu ulogu, rezultat umora koji su izazvala dva duga rata u Avganistanu i Iraku i sve veće potrebe kod kuće. Čak i ako „tradicionalisti“ spoljne politike, poput bivšeg potpredsednika Džozefa Bajdena, pobede na predsedničkim izborima u novembru, otpor Kongresa i javnosti sprečiće povratak ekspanzivne američke uloge u svetu u potpunosti. I nijedna druga zemlja, ni Kina ni bilo koja druga, nema ni želje ni mogućnosti da popuni prazninu koju su stvorile Sjedinjene Države.

Nakon Drugog svetskog rata, potreba da se ispuni nadoknađujuća komunistička pretnja podstaknula je američku javnost da podrži njihovu zemlju u preuzimanju vodeće uloge širom sveta. Bivši državni sekretar Din Ačeson čuveno je rekao da je vlada morala da iznese argumente „jasnije od istine“ da bi američki narod i Kongres pokušali da pokušaju da obuzdaju Sovjetski Savez. Neki analitičari sugerišu da bi pozivanje na pretnju Kine moglo na sličan način povećati podršku javnosti danas, ali spoljna politika koja se zasniva na suprotstavljanju Kini teško je pogodna za rešavanje globalnih izazova koji oblikuju današnji svet. U međuvremenu, apel američkom narodu da rešavanje tih globalnih problema stavi u središte američke spoljne politike i dalje će biti teško prodati. Prema tome, relevantniji presedan koji treba uzeti u obzir možda nije period nakon Drugog svetskog rata, već period posle Prvog svetskog rata – doba opadajućeg američkog učešća i sve većih međunarodnih previranja. Ostalo je, kako kažu, istorija.

Izvor: restartmagazin.rs/foreignaffairs.com Autor – Richard Haass