PLASTIČNE MUZE

Grad vrvi od plastičnih sisurdača, napumpanih usana na tri bara kao Pireli gume i očiju iz kojih sevaju sočiva boje kao kod onih likova kojih smo se grozili u Zvezdanim stazama, jer su bili negativci sa nepoznatih planeta. Poslednje trzaje odlazećeg leta,“ribe“ koriste da idu što manje odevene u tkaninu, a što više u PVC. Onako nadmeno dominirajući sa najskupljim modelom mobilnog u jednoj ruci i nekog malog džukca koga vuku ispod miške (koga razlikuješ od priveska za ključeve tek kad priđeš na par santimetara od iste), prepoptentno nosem i štiklama koje podsećaju na cirkuske štule, probijaju se kroz centar grada pokazujući ugroženim mučenicima kojima bale prate njihov trag, kako su one nešto nedodirljivo i nedostižno. Ovakve „prepi…” se po pravilu vezuju za diskutabilne likove koji takođe napumpanih ručerdi, kajlama, kompletno istetoviranim telom, raznim slikama Ikona i rodoljubivim porukama ispisanim preko celih leđa, mrštavim pogledom sklanjaju sve papke koji im na putu oduzimaju blagodetne santimetre asfalta za pokazivanje svog personalitija. Obavezni garderobni detalji su šljašteće patike i košulje sa motivima koje ne bi obukla ni osoba bez trunke stila. Obavezno ispolivani sa pola litre parfema čija cena iznosi koliko i plata nekog gubitnika u lošoj firmi. Ko još ima vremena da se kupa ispod tuša kada se parfemi troše na litre. Iza njih još dugo ulica „vonja“ jer su obeležili teritoriju  i čekaju da se upeca “plastičarka” koja je takođe ostavila trag svojim mirisom ništa jeftinijim. I tako se prepoznaju i ulazeći bez razmišljanja u basnoslovno skupe limuzine gde se obavezno podrazumeva „potpisivanje“ vlasnika po beogradskom asfaltu odlaze sa „odvojenim komadima“ na bahaćenje po splavovima gde će otoriti svoje duše uz dobru staru muziku koju sluša isključivo ovaj SOJ. A oni paćenici koji svoje devojke ili momke  drže za ruku, kupe joj cveće, a one njemu neku skromnu majicu (ali od srca) izvedu u pozorište, neka se i dalje zlopate svojim malim mišijim životima. Kad su hteli da ostanu tako “jadno normalni i svoji“, napravivši od sebe kukavice koje nisu spremne da svoje telo časte izmenama zbog kojih će za manje od decenije ove nersećnice kao iz propalog starog automobila vaditi deo po deo dok ne završe na otpadu života i deponiji zaborava. Upravo, jer su htele da budu svemirske ribetine, željne muških pogleda i divljenja, besnih provoda, skupocenih putovanja od kojih će im znamenitosti tih zemalja ostati u sećanju cene šampanjca i djakuziji… Pa sad ko šta voli, prirodno ili plastificirano, normalno ili diskutabilno, samo na kraju svake lažne balade uglavnom biva kajanje, ali posle stavljanja nema kajanja. Mislim na plastiku.

T. F.