Pola godine života uz Covid-19: Cena očuvanja zdravlja

Ono što se prošle godine u ovo vreme činilo nezamislivim, već šest meseci, otkako je proglašena pandemija virusa korona, postalo je naša svakodnevica: ograničeno kretanje, smanjeni kontakti s drugim ljudima, rad od kuće, nošenje maski, izostanak većih okupljanja i kulturnih manifestacija, odlaganje proslava, putovanja, strah da ćemo mi ili nama bliski biti zaraženi.

Da li su ljudi uspeli da se prilagode ovoj „novoj stvarnosti” kako bi manje-više normalno funkcionisali, po koju cenu i šta je s onima koji ne mogu ili odbijaju da se uklope, pitamo prof. dr Gordanu Dedić, neuropsihijatra i psihoterapeuta iz Klinike za psihijatriju VMA.

– Suočavanje s nepoznatim i nevidljivim, pritom opasnim neprijateljem, kod ljudi je stvorilo strah da se ne zaraze, ne završe u karantinu ili u improvizovanoj kovid bolnici. To je uticalo na pojavu psihičkih smetnji, koje su bile mnogo izraženije ukoliko je osoba imala simptome kovida 19, čak i blage, zbog mogućnosti da oni postanu veoma ozbiljni, čak i smrtonosni. Američki psiholozi upozoravaju da se u narednom periodu ne isključuje i klinička slika posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), posebno kod zdravstvenih radnika koji su radili u kovid bolnicama – ukazuje naša sagovornica.

Planovi „od danas do sutra”

Život u stalnoj neizvesnosti, u kojoj nema pravog planiranja već se sve uklapa u model „od danas do sutra”, u zavisnosti od razvoja aktuelne epidemiološke situacije, podseća na život u ratnim uslovima. S obzirom na to da je mnogo istraživanja rađeno o tom periodu, da li nam neka ratna iskustva mogu pomoći da očuvamo snagu duha, moral i psihičko zdravlje?

– Ono što do sada nije bilo poznato u literaturi to je da pandemija korone uključuje istovremeno prisustvo tri traume: traumu katastrofe ogromnih razmera, iskustvo traume boravka u karantinu (izolacija) i traume usled delovanja aktuelnih stresora u vidu zastrašujućih informacija s vizuelnih medija. Kolektivni napor u toj borbi nazvan je ključnim trenutkom 21. veka ili „svetskim ratom” naše generacije – primećuje doktorka.

Postoji ovde još jedna paralela s ratom: ovakve situacije su prilika da ljudi pokažu ono najbolje, ali i ono najgore u sebi.

– Gubitak uobičajene dnevne rutine i boravak kod kuće ceo dan su dodatni stres, i to je uzrokovalo kod mnogih pojavu nekih loših navika koje su nanele štetu njihovom psihičkom i somatskom zdravlju: neredovna ishrana ili prekomerno jedenje (visokokalorične) hrane tokom celog dana, pojačano pijenje alkohola, prestanak fizičke aktivnosti, zanemarivanje uzimanja lekova – kaže dr Dedić.

Naravno, dodaje, ima i onih koji su iskoristili novonastalu situaciju za druženje s decom ili supružnikom, za zajedničke aktivnosti u kući, za internet komunikaciju s prijateljima, što ih je u datoj situaciji moglo još više zbližiti. Za takve je uveden pojam takozvanog postpandemijskog mentaliteta. To je osoba koja se u izolaciji prilagodila situaciji na najbolji mogući način prema svojim sposobnostima, ali da je pritom imala realna očekivanja od sebe, odgovornost prema sebi, u potpuno novoj situaciji uspešno se borila i savlađivala stresore, brinula za svoje mentalno i fizičko zdravlje, osećala se produktivnom i srećnom.

Kriza poverenja

Ipak, mnoge lične, porodične i društvene vrednosti su poljuljane u ovim uslovima, a najviše, izgleda, poverenje u ljude koji nas okružuju (u svakome vidimo potencijalnog prenosioca zaraze), u državne institucije i vlast. Naučnici i lekari tvrde čas jedno, čas drugo, suočavamo se sa senzacionalizmom u medijima. Kako da se nosimo sa svim ovim?

– U ovim okolnostima dezinformacije mogu dovesti do nenamernih posledica, posebno kada je reč o poverenju javnosti u naučnike ili naučnu zajednicu. Savet je da se ljudi oslanjaju samo na autoritativne izvore, preporučuje se vremensko ograničenje čitanja informacija o kovidu 19 na internetu – odgovara naša sagovornica.

Prilagođavanje „novom normalnom”

U početku pandemije krilatica „svi smo u tome” olakšala je teskobu i strah, ublažila paniku, i svaki pojedinac, iako uplašen i zbunjen, osećao se kao „deo sveta”. Ali sad se to izmenilo. Ima zemalja u kojima takoreći nema kovida, gde se živi normalno, i onih koje su i dalje izolovane. Kakva osećanja to sad izaziva? Zavist, jačanje podela, nesmotrenost, rešenost da se i tamo gde još ima opasnosti ljudi prave kao da je sve u redu?

– Iako je problem pandemije kovida 19 i dalje ostao globalan, stiče se utisak da se u nekim državama, kao što su recimo Švedska ili Novi Zeland, živi normalno, što je postalo skoro nezamislivo za milione ljudi u drugim zemljama gde se virus širi. U Švedskoj rade prodavnice, restorani, barovi, parkovi i osnovne škole, ali za tu zemlju je karakteristično da se oslanja na ljude koji slede smernice bez prisile: promenili su neke navike, ali ne drastično i način života. Istina je da oni samo žive „normalnije” od stanovnika većine ostalih zemalja, te nema razloga da im previše zavidimo sve dok traje pandemija – smatra dr Dedić.

Život se promenio. I dok se ponešto polako vraća na staro, dosta toga će ostati bar još neko vreme, dok pandemija ne iščezne zauvek. Praktične preporuke su postale deo svakodnevice, poput nošenja maski u javnom prevozu, u prodavnicama i drugim zatvorenim prostorima, poštovanje fizičke distance, češće i temeljitije pranje ruku.

Ljudi se moraju navići na „novo normalno”. To je cena koju plaćaju za očuvanje zdravlja i života, kaže naša sagovornica.

Društvene mreže, ipak, pomogle

– U nedostatku vakcine, mere fizičkog distanciranja su jedan od glavnih načina za smanjenje prenosa virusa. Zabrana da se rukuje, grli i bude blizu drugih za čoveka je neprirodna i nova. Pokazalo se da je komunikacija preko društvenih mreža ipak uspela da nadomesti taj nedostatak, čak možda učinila socijalni život bogatijim u smislu češćih kontakata – smatra dr Dedić.

Izvor: politika.rs