Pomeram sopstvene granice

Osim što tumači lik Čička u seriji „Junaci našeg doba”, glumac Igor Đorđević sa rediteljem Predragom Antonijevićem autor je nove serije „Bunar”

– Siniša Pavić je pisac dijagnostičar. On tačno ubada u one bolne tačke od kojih zakukamo. Ali, kako je komediograf, mi taj jauk prikrivamo tako što ga zovemo – smehom. Iako iskren, gorak je to smeh, jer znamo da se smejemo sebi i svojim izopačenostima i manama.

Tako govori glumac Igor Đorđević, koga od utorka, radnim danima na RTS 1, u 20.05, gledamo u liku Miroslava Čičanovića Čička u drugoj sezoni serije „Junaci našeg doba” Siniše Pavića.

Hoće li njegov Čičko uspeti da se suprotstavi beskrupuloznom šefu stranke Muziću?

– Taj sukob je arhetipski i odvija se naizgled između dobra i zla – kaže naš sagovornik. – Ali, budući da je Pavić pisac aktuelne stvarnosti, taj sukob se zamaskirao i odvija se između poštenja (gluposti) i nepoštenja (pameti)… Vreme u kom živimo učinilo je da su čovek-moralan i čovek-glup – sinonimi, jedno te isto. Tako da se danas ne kaže da je neko pokvaren već „da se snašao”. To i takvo vreme, koje tako artikuliše pojave, pred roditelje i vaspitače stavlja veliku dilemu – kako decu vaspitavati da budu uspešna i nemoralna ili moralna i dobra, ali bez vidljivog napretka (koji bi prepoznali drugi) i trenutne koristi. A ako nešto nije trenutno korisno, danas nije vredno pažnje. To je jedan od postulata i najjasnija poruka današnje naše realnosti. Pavić o tome piše i to gledajući nas, ali kad bacite pogled globalno, čini mi se, sve je još gore. Trebalo bi da nam možda zbog toga bude lakše, po logici „nismo jedini nadrljali”, ali meni nije.

Đorđević je završio Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u klasi Vide Ognjenović. Prvak je Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. U pozorištu, na filmu i televiziji odigrao je toliko različitih karaktera, toliko složenih ljudskih sudbina, a sve ih je nadigrao, igrajući uvek na dah, punim zamahom, kako to samo on ume.

Kako decu danas vaspitavati da budu uspešna i nemoralna ili moralna i dobra, ali bez vidljivog napretka i trenutne koristi. A ako nešto nije trenutno korisno, danas nije vredno pažnje…

Za lik Miroslava Čičanovića kaže da nije bio zahtevan.

– Svi mi imamo negde Čičanovića u sebi, ali se trudimo da ga sakrijemo i zamaskiramo, jer je, kao što rekoh, on danas simbol slabosti, a trudimo se da budemo i istaknemo snalažljivog Muzića u našim ličnostima ne bismo li preživeli, iako ga možda nemamo… Ali on je na ceni, on prolazi.

Đorđević je puno snimao prošle godine.

– Strah od virusa korona gotovo da je opasniji i zarazniji od same korone. Iz straha se prave najluđe teorije zavera koje zaluđuju već ionako izmorene ljude na tu temu. I kad gledate kako države (i to one moćne i „demokratske”) različito i gotovo apsurdno reaguju na pandemiju, naravno da ćete imati i najrazličitije reakcije pojedinaca i grupa ljudi koji ne znaju u šta i kome da veruju. Tri puta sam vakcinisan, to mi je pomoglo da infekciju preguram gotovo bez simptoma.

U svetu glume je dvadeset godina, dobio je brojna priznanja. Čega se najradije prisećate?

– Nemam nostalgičnu tendenciju da se prisećam lepih uspomena, to je verovatno završna faza bavljenja ovim poslom, pa i ovim životom. Trudim se da ta prisećanja iz ranijih projekata koristim više iskustveno nego nostalgično. Ipak, neke greške pravim stalno i iznova.

(Foto Košutnjak film)

Ovih dana beogradska publika Đorđevića može da gleda u predstavama „Zli dusi”, „Ričard Treći” i „Kaligula”. Od novih projekata odmara se, kaže, bavim se svojim kolegama – studentima četvrte godine na Akademiji umetnosti, gde predaje, i svojom porodicom, u braku je sa glumicom Zoranom Bečić, sa kojom ima ćerke Petru i Blanku. U pripremi je serija koja se snima po filmu „Dara iz Jasenovca”, ali misli da neće igrati u ovom projektu.

Ipak…

Đorđević se prihvatio jednog drugog izazova. Sa rediteljem Antonijevićem autor je nove serije „Bunar”. To je priča o profesoru Radomiru i aferi koju ima sa studentkinjom.

– To je potreba da se ispriča jedna priča sa što manje uticaja i šablona već postojećih TV serija. Glumac se uvek bavi interpretacijom tuđih misli i kroz njih daje delu neki svoj stav i pečat, ali kod pisanja vi ste na samom izvoru kreativnosti. Naprosto, nema toliko filtera i smernica. Putevi kojim možete da krenete u pravljenje priče su, kao u životu, bezbrojni. Ili vam se tako čini. Sad ulazimo u filozofsko pitanje slobodne volje za koju, ubeđen sam, moramo da verujemo da je posedujemo, inače ne bismo mogli da živimo. I to je jedna od tema „Bunara”.

I šta je lakše – pisati scenario ili glumiti?

– Ništa nije i ne treba da bude lako. I u pisanju scenarija kao i u glumi, kao i u svim veštinama – stvari treba samo da izgledaju i deluju lako – tvrdi.

– Ako nešto postižem lako i bez napora onda mi to govori da treba da pređem na viši nivo izazova. To pomeranje sopstvenih mogućnosti i granica je ono što me zanima. Veliku pomoć u brušenju scenarija i konkretnih likova i scena imao sam od Maše Nešković, Gage Antonijević i Nataše Drakulić. Hvala im na tome.

Izvor: politika.rs