Pop-kultura iz Južne Koreje osvaja svet

„Igra lignje“ je najgledanija serija, „Parazit“ je uzeo oskara, K-pop i južnokorejski pisci prihvaćeni su na celom svetu. Iza buma popularne kulture ove azijske zemlje kriju se vojnička disciplina i glad za uspehom.

Svet igara je toliko šarolik. Nezamislivo je da tu vrebaju pretnje, sve dok igra ne krene i ljudi počnu smrtno da stradaju, na stotine. Na licima onih koji su – za sada – preživeli, ispisan je čist užas. 

To još ne otkiva mnogo o Netfliksovoj seriji „Igra lignje“ („Squid Game“), daleko najuspešnijoj seriji u istoriji te, relativno mlade, striming-platforme. Oko 142 miliona ljudi je gledalo seriju, skoro dvostruko više od druge najpopularnije.

Osnovna radnja je odavno poznata. Uostalom, serija je popularna širom sveta, o njoj se govori na sve strane. Jedni je naveliko hvale, drugi oštro kritikuju zbog eksplicitnih scena nasilja. 

To je najuspešnija južnokorejska serija i samo jedan u nizu uspešnih izvoznih proizvoda pop-kulture iz te zemlje. 

Uspeh na top-listama, književne nagrade, film godine 

Novi albumi K-pop grupa, kao što su BKS ili Blekpink u vrhu su svetskih top-lista. Njihove nastupe prati histerično vrištanje fanova. 

Južnokorejska literatura osvaja međunarodne nagrade. Za roman „Vegetarijanka“ autorka Han Kang je 2016. godine dobila je nagradu Buker, autor Kim Jong-ha 2020. je za roman „Zapisi serijskog ubice“ dobio Nemačku nagradu za najbolji krimić. 

Veliku pažnju svetske javnosti 2019. godine privukao je film „Parazit“ reditelja Bong Džun-hoa. 2020. godine taj film je osvojio četiri Oskara, među njima i Oskara za film godine. 

Ali trenutni uspeh južnokorejske pop-kulture bio je dugo pripreman. Još sredinom devedesetih nastao je izraz „halju“ (Hallyu), odnosno „korejski talas“, koji opisuje popularnost i širenje savremene kulture iz Južne Koreje. 

Taj talas najpre se proširio u drugim zemljama Azije. „Halju je brzo osvojio kinesko tržište, ali je industrija uvek gledala ka SAD, gde je pretrpela mnoge neuspehe“, kaže Mihael Fur, direktor Centra za svetsku muziku i naučni saradnik na Institutu za muziku i muzikologiju Univerziteta u Hildeshajmu. 

Južna Koreja je rano počela da se razlikuje od drugih tržišta kroz sistem obuke idola, kaže Fur, koji je doktorirao na K-popu, a nedavno je sa naučnicima iz Liverpula i Seula radio na istraživačkom projektu o kulturi fanova u toj vrsti muzike. 

Vojničkom disciplinom do uspeha 

Godinama deca i mladi prolaze težak program velikih korporacija zabavne industrije YG, S.M. i JYP, kako bi postali deo devojačkog ili dečačkog sastava. Stotine mladih po četrnaest sati dnevno vojnički disciplinovano vežbaju, nadajući se da će na kraju biti izabrani. 

Krajem prve decenije dvehiljaditih godina sastav „Girls’ Generation“ koji je nastao na kastingu kompanije S.M. ostvario je veliki uspeh u Južnoj Koreji i Japanu, ali je internacionalni proboj izostao, kao i u slučaju muškog sastava „Big Bang“ koji je formirala kompanija YG. 

Film „Old Boy“ 2003. godine ostvario je respektabilan uspeh. Deset godina kasnije Spajk Li ga je sa Džošom Brolinom ponovo snimio za američko tržište. To danas teško da bi bilo potrebno. 

Prekretnica za konačni proboj, posebno za južnokorejsku muziku na Zapadu, godine bila je 2012. pesma „Gangnam Style“ koju izvodi reper Saj (Psy). Ona je postala globalni hit i za samo nekoliko meseci na platformi Jutjub imala je više od milijardu pregleda. Danas ima više od 4,2 milijarde. 

„Saj nije bio klasični predstavnik K-popa“, kaže Mihael Fur, „ali njegov uspeh je bio dokaz da jezik više nije prepreka da pesma postane internacionalni hit.“ 

Video platforma Jutjub proširila je mogućnosti. Odjednom, diskografske kuće više nisu zavisile od odluka urednika i stanica koje će pesme i spotovi da se puštaju – ciljne grupe same su mogle da odlučuju šta žele da slušaju i gledaju. Od tada su digitalizacija i društvene platforme počele da se razvijaju neverovatnom brzinom.  

Prodaje se kompletan paket 

„Ljubitelji K-popa su dobro umreženi, kultura obožavalaca je veoma participativna i industrija zna kako da joj služi“, kaže Mihael Fur. Prilikom sastavljanja grupa vodi se računa o tome da se članovi benda predstave različitim karakternim osobinama, kako bi što veći broj mladih mogao sa njima da se poistoveti. 

Bendovi moraju da budu prisutni na mrežama, kako bi fanovi imali osećaj da su deo života svojih idola, kaže Mihael Fur. „To je paket koji se prodaje.“

Čim se idoli u javnosti predstave drugačije nego što fanovi očekuju, klatno odlazi na drugi stranu: poruke mržnje i pritisci već su pojedine zvezde naveli na samoubistvo. 

Uspehu doprinosi i visok kvalitet muzičke i video produkcije. „Sa zapadne tačke gledišta, to što se tamo vidi je nekako novo, ali istovremeno postoji i prepoznatljiva vrednost“, kaže Mihael Fur, koji podseća na poznati model dečačkih bendova kao što je „Take That“ ili sofisticiranu koreografiju Majkl Džeksona. 

“Zapadna tržišta su prezasićena američkim pop zvezdama, novo je uzbudljivo, a istovremeno nije previše strano“, priča naš sagovornik. 

Slike sa estetikom video-igara 

Slike su u velikoj meri doprinele i uspehu serije „Igra lignje“. Naročito mlađoj publici je ta šarena estetika poznata iz video-igrica. A malo koja scena je globalno bolje umrežena od gejmerske. Preporuke su u velikoj meri doprinele uspehu serije.

Kada je Netfliks objavio emitovanje, zainteresovanost nije bila posebno velika. Stvari su počele da se menjaju tek kada su prvi gledaoci bili oduševljeni i dalje je preporučili. 

I simbole koje u seriji čuvari imaju na sebi – krug, kvadrat i trougao – mogu da se nađu na konzolama za video-igre. Gejmeri u međuvremenu razmenjuju sadržaje preko platformi Tvič i TikTok, gde ima bezbroj parodija na kostime iz serije „Igra lignje“. 

Poput južnokorejske muzičke industrije i striming-platforme vode računa o univerzalnosti sadržaja. „Nedostatak novca, egoistično društvo, rastući jaz između siromašnih i bogatih, to su poznati motivi koji mogu da se razumeju svuda u svetu“, kaže Mihael Fur. 

I tu se poznato susreće sa novim. „Igra lignje“ i „Parazit“ i film o zombiju iz 2016. godine „Voz za Busan“ ili raniji „Old Boy“ su kritike društva. Makar na rubu glavne radnje oni daju uvid u stvaran život u Južnoj Koreji. 

Jer iza blještavog sveta kriju se stvarni problemi. Mnogi ljudi u Južnoj Koreji žive u siromaštvu, u skučenim uslovima, često bez struje i vode, ili u podrumima, poput siromašne porodice koja se u „Parazitu“ probija u život jedne bogate porodice. 

Na demonstracije u kostimu iz „Igre lignje“ 

Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), oko 15 odsto od ukupno 52 miliona stanovnika raspolaže prihodima manjim od dovoljnih za normalan život, među starijima je 50 odsto siromašnih, a stopa nezaposlenosti kod mladih nešto ispod deset odsto – skoro dvostruko više nego u Nemačkoj. 

Mnoge porodice se zadužuju kako bi deci omogućile dobro obrazovanje. Istovremeno je u društvu uobičajeno da se na one koji imaju manje gleda sa visine. 

„Društvo je i dalje veoma kapitalističko“, kaže Mihael Fur. Postoji „visoki radni mentalitet i delimično neokonfučijanska hijerarhija vrednosti.“ 

I grupu koja se u seriji „Igra lignje“ nada milionskoj zaradi novčani problemi su doveli u očaj. Koliko je barem početna situacija bliska stvarnosti, pokazali su u oktobru protesti protiv vladine politike tržišta rada na koje su demonstranti u Seulu došli sa maskama i odećom u stilu „Igre lignji“. 

Izvor: DW