Porodično blago, godine repriza

Ne znam koliko puta je serija “Porodično blago” emitovana na Radio televiziji Srbije, verovatno na javnom servisu imaju evidenciju, ali narodski rečeno emituje se po “hiljaditi” put. Manje – više, svako ko je gledao ovu seriju zna junake i pronalazi sebe u scenama ili svoje bližnje. Nakon svake reprize se pitam zašto se serija neumorno reprizira, kada scenografski, RTS ima i bolje serije, sve do poslednje epizode koju sam odgledao u kojoj “mučenik”, “crni” Gavrilo kazuje za mene zapanjujuće reči: “Nisu mi potrebna pet minuta slave, zarad jeftine popularnosti”! Nakon ove rečenice scena se završava i radnja se nastavlja sa Tihomirom i Đorđem Stojkovićem u kafani “Kod Mačka”. Ovakva zamena scena se može iz nekoliko uglova tumačiti, a jedan od njih je da su skorojevići i hohšapleri pobedili, naivne i skromne. Pobedili u igri zvanoj život u Srbiji.

Možemo kritikovati Sinišu Pavića iz milion uglova i razloga, da je deo vladajuće nomenklature socijalizma, kasnije takođe, kako god se ono zvalo u 21. veku, kritikovati ga zbog predvidljivih dijaloga, radnji i scena je jedino relevantno gledište i kritikovanje. Često se iste ili slične fraze upotrebljavaju, likovi su napravljeni površno i tako dalje i tako dalje. Nisam filmski kritičar da kritikujem Pavića, koji je očigledno postao jedan od besmrtnih u Srbiji, svojim radom. Taj rad se može nazvati: “Poznavanje srži društva”. Baviti se likovima koji na ovim prostorima obitavaju od Drugog svetskog rata do danas, bez jedne jedine greške kada su u pitanju navike i razmišljanja je zaista nešto fascinantno.

Serija “Porodično blago” je snimana od 1998 – 2002. godine u teškim i društveno bolesnim vremenima, u glavama mnogih gledalaca se zbog silnih repriza vrte pored glavnih likova i uloge Slobodana Tanasijevića zvanog Tajson, Majstora Kreke, Rozalije Mihajlović, Milorada “Miće” Janković, Dragiše Giše Svilarevića, Labuda Stojanovića, Listera i Jeze, Dostane (Radmila Savićević) koja je svoju impresivnu glumačku karijeru okončala ovom ulogom, kao i nezaobilazna porodica Stojković iz Stajkovca i maestralna gluma svih koji su tumačili likove iz popularne porodice sa juga Srbije.

U Pavićevim serijama porodica je uvek u centru pažnje i iz nje dosežu pogledi na društvena dešavanja, u Porodičnom blagu, porodica je izraženija i naglešenija nego u ostalim njegovim ostvarenjima. Verovatno zbog teške epohe koja se okončala sa snimanjem serije i teškom stvarnošću nakon snimljenih epizoda. Upravo zbog ovakvog prikazivanja stvarnosti, Pavić i njegova supruga kroz svoja dela deluju vizionarski, produhovljeno i zamišljeno nad prošlošću, pojedničano ili porodično. Ekonomski momenat porodice je uvek prenaglašen i u nekim situacijama nebitan, zapravo se tu vidi bliskost i verodostojnost iz serija sa gledaocima. To je glavna nit koja povezuje stvaraoca sa konzumentima. Poistovećivanje glave sa glavom porodice, stuba sa stubom porodice, svojeglavost mladih i nerazumevanje za njihove životne ciljeve i skrajnutost iz životnih pitanja onih koji tumače najstarije u porodici. Kulturni momenat je značajan i veoma prisutan u svim delima Siniše Pavića, citati iz dela slavnih i velikih ruskih pisaca, prisutnost biblijskih pojmova, a sami likovi su građeni tako da odišu duhovnošću, rešavajući probleme u hodu držeći se svog ponosa kao pijan plota. Status u društvu glavnih likova i konstantna borba “dobra” i “zla” oličena u školovanim i snalažljivim. Nekako je pritajen, a opet naglešen status građanina, svi teže ka gradskom životu, verovatno zbog lakoće življenja, sve bi nekako moglo da stane u stihu “Auto i stan, građanski san”…to je ono što je želeo i što je prikazao Pavić likovima koji se bore i kopaju na sve načine ne bi li se dokopali jednog stana, pa makar i u Malom Mokrom Lugu. Mutapova, Topolska, Miklošićeva, ulice koje su simbolične, koje odišu i predstavljaju neke zamišljene ciljeve, a ako nešto drugo iskrsne u krugu dvojke bilo bi zadivljujuće, ma može i krug 43, takvo je vreme daj šta daš. Beograd je centar za sve izvan njega, a za one koji žive u njemu “odvajkada” nije centar, nego način života.

Svako može biti Gavrilo i to je zapravo najteže, verujem da je to bilo i najteži deo dok su Pavići pisali likove i radnju. Kako, šta, o čemu razmišlja Gavrilo? Zašto mu se to desilo, aha, pa da kum mu je Janko Janković Lister! Gavrilo Gavrilović, ime nosi po svom dedi, ocu Trajka Gavrilovića koji je pisao pismo Kralju Aleksandru i koji je se kraljem uživo razgovarao, čak i na trenutke bio bahat prema monarhu. O ulozi Gavrila, najbolje svedoči gluma pokojnog Mihaila Miše Janketića, o nošenju sa ulogom, prikazom i glumom ne bih trošio reči, osim da izgeda kao da se Miša rodio kao Gavrilo Gavrilović! Školovan, načitan, skroman, pomalo glup za funkciju koju obavlja. Zar to nije prosečan građanin u Gavrilovićevim godinama koji je najblaže rečeno imao osećaj za društveno bivstvovanje? Gavrilo je prosek i ništa više. Naivan i lakoveran, odiče se tuđeg, rasprodaje svoje ne bi li se izvukao iz kaljuge u kojoj se nalazi društvo koje su verovatno isti kao i on uvalili u to blato, svojom brigom i predajom nad kojekakvim Govedarevićima, Svilarevićima i ostalim Šojićima.

Pitao sam se do kada će se reprizirati ova serija i koga više ona zanima, osim glumaca koji dobijaju naknadu za reprizu, malu, ali dovoljnu za podizanje nadgrobnih ploča. Repriziraće se dok god postoje oni koje interesuje šta će se desiti u sledećoj epizodi, repriziraće se dok god postoji Goran Gagić i Labud Stojanović u paketu sa Listerom i Gazda Jezom, repriziraće se dok god Stojkovići dolaze u Beograd, stomakom za hlebom, repriziraće se dok god postoji Rozalija Mihajlović i slični njoj, repriziraće se dok god postoji Gavrilo Gavrilović sa svojom porodicom, Valerijom, Zlatkom, Biljanom i Bratislavom, deda Trajkom i Bisenijom sa sve studentom Kokanom i lopužom Mićom. Biće još repriza u repriznom terminu, jer duh Gavrila i dalje prati društvo u kojem živimo, radimo, krademo, stvaramo, lažemo, podmićujemo, varamo, spletkarimo, volimo…

Danas, pošteni deo Srbije živi Porodično blago, danas je društvo Srbije pretočeno u likove serije, odgovor je jednostavan.

Odjavna špica sa tekstom Ljiljane Pavić i glasom Željka Samardžića.

Moć i bogatstvo stvari su male,
ako nam spokoj nisu dale…
Uz razgovor i malo dobre šale…

Vukašin Nedeljković – Restart magazin