Predsjednički izbori u SAD: Od Džordža Vašingtona do Donalda Trampa

Otkako su Sjedinjene Američke Države (SAD) preuzele primat od Velike Britanije krajem 19. veka kao vodeća ekonomska sila, nakon Prvog, a naročito Drugog svetskog rata i vojna, njihova prestonica Vašington se naziva novim Rimom, a predsednik ključnom i najuticajnijom ličnošću na svetu od čijih odluka mnogo toga zavisi.

“Ured predsednika Sjedinjenih Država je najmoćniji u istoriji našeg velikog sveta. Džingis Kan, Cezar, Napoleon, Luj XIV, ili bilo koji drugi veliki svetski lider ili vlada, ne mogu se uporediti sa onim za šta je predsednik SAD odgovoran kada donosi odluku”, izjavio je 33. šef američke države Hari Truman.

Međutim, iako su SAD prva zemlja koja je uvela funkciju predsednika kao šefa države, koja je vremenom postala centralna, njeni osnivači, ili barem deo njih, nisu želeli preveliku koncentraciju moći u rukama jednog čoveka.

Uostalom, SAD su i nastale 1787. u borbi protiv “apsolutne tiranije” britanskog kralja Džordža III.

Stoga nisu hteli da njihov lider postane “novi monarh”.

Istoričar Rej Rafael, autor knjige: “Gospodine predsedniče: Kako i zašto su osnivači (SAD) stvorili šefa izvršne vlasti” (Mr. President: How and Why the Founders Created a Chief Executive), kazao je za “Vašington post” da su se Džejms Medison, jedan od autora “Povelje o pravima” odnosno prvih deset ustavnih amandmana, zatim Bendžamin Frenklin, i Džordž Mejson – zalagali za formiranje izvršnog saveta sa možda tri člana.

Međutim, ostali učesnici konvencije na kojoj je bilo reči o ovom aktu, smatrali su da će to biti preskupo predlažući rešenje po kome predsednik treba da se konsultuje i traži saglasnost od Senata o nekim pitanjima, kao što je objavljivanje rata.

To je bio slabašan kompromis, navodi Rafael.

Po njegovim rečima, ovo rešenje je usvojeno i zato što su učesnici konvencije znali da će prvi predsednik biti Džordž Vašington, proslavljeni vojskovođa i političar koji je uživao veliki ugled.

Profesor Univerziteta Harvard Mark Tašnet ističe da su tvorci Ustava uveli ograničenja kao što su nužnost reizbora, zatim mogućnost opoziva predsednika (impičment), ali nisu mogli da predvide dramatične promene u svetu – i ulogu SAD u njemu – u narednim vekovima što je nužno vodilo većem uticaju predsednika nego što je iko zamišljao.

Dok se u oproštajnom govoru prvi predsednik Džordž Vašington založio za izolacionističku politiku, SAD su u 20. veku postale najjača svetska sila, pa po rečima profesora Univeziteta Harvard Majkla Klarmena, sa preuzimanjem veće uloge na međunarodnoj sceni, “nije iznenađujuće da je predsednik postao moćniji nego ranije, čak nego Vašington ili Linkoln”.

SISTEM MEĐUSOBNE KONTROLE

U svakom slučaju, tvorci Ustava su bez velikog detaljisanja definisali nekoliko ključnih nadležnosti predsednika.

Željeli su snažnu izvršnu vlast koja će moći da efikasno reaguje na krizne situacije, ali koja neće dominirati.

Uspostavljen je sistem teža i protivteža (checks and balances) u kome nijedna grana vlasti neće imati prevagu.

Profesor Univerziteta Harvard Mark Tašnet ističe da su tvorci Ustava uveli ograničenja kao što su nužnost reizbora, zatim mogućnost opoziva predsednika (impičment), ali nisu mogli da predvide dramatične promene u svetu – i ulogu SAD u njemu – u narednim vekovima što je nužno vodilo većem uticaju predsednika nego što je iko zamišljao.

NEPISANA PRAVILA DA BI SE KRŠILA

Veoma kratak odeljak u Ustavu o ovlašćenjima i odgovornosti predsednika ostavio mu je, po mišljenju Klarmena, široki prostor za fleksibilnu interpretaciju svojih nadležnosti, tako da su norme naknadno ustanovljavane tokom više od dva veka.

Na primer, u Ustavu nije precizirano da mandat predsednika bude ograničen na dva mandata, ali je poznato insistiranje Džordža Vašingtona da ne ostane duže iako su se pojedini političari zalagali da bude doživotno na toj funkciji.

Kasnije su svi predsednici sledili to pravilo osim Frenklina Ruzvelta, koji je zbog Drugog svetskog rata bio na čelu SAD u četiri mandata (1933-1945).

Hroničari navode da je Vašington želio da se čak povuče nakon prvog mandata, ali je ostao zbog političkih razmirica.

ELEKTORSKO GLASANJE

Dileme oko pozicije predsednika iskazivale su se i oko samog njegovog izbora: tačnije da li to treba činiti u Kongresu ili na opštim izborima.

Na početku je bila ideja da se bira u Kongresu, zbog bojazni od prevage demagogije na neposrednim izborima.

Na kraju je postignut kompromis o takozvanim elektorima, odnosno da predstavnici svake savezne države izaberu predsednika nakon što građani glasaju.

Rafael precizira da je u početku postojala ideja da volja birača ne obavezuje elektore već da donose odluku zasnovanu na razumu i iskustvu.

Međutim, kasnije je to pravilo promenjeno tako je elektorska skupština (pledged delegates) glasala shodno opredjeljenju građana, odnosno da kandidatu koji pobedi u određenoj državi pripadaju svi elektori (a winner-take-all system).

Jedino se u državama Mejn i Nebraska ne primenjuje ovaj princip, već proporcionalno raspodeljuju elektori u skladu sa rezultatima glasanja.

DA LI JE ELEKTORSKI SISTEM ARHAIČAN I NEDEMOKRATSKI?

Kritičari smatraju da je elektorski sistem arhaičan i nedemokratski, zato što je unapred izvesno u većini od 50 država u kojima će pobediti kandidat republikanaca, odnosno demokrata.

Tako Demokratska stranka može da sa sigurnošću računa na pobedu u Kaliforniji, koja donosi najviše elektora 50 – od 270 neophodnih za pobedu.

Džordž Buš Stariji je posljednji republikanac koji je 1988. pobedio u ovoj državi.

Istovremeno, Teksas koji daje 38 elektora je uporište republikanaca.

Džimi Karter je poslednji demokrata koji je ostvario uspeh u ovoj državi.

Stoga je fokus u kampanji na takozvane “neodlučne države” (swing states).

Prema pisanju lista “Politiko” na izborima 2020. ima ih osam: Arizona, Florida, Džordžija, Mičigen, Minesota, Severna Karolina, Pensilvanija i Viskonsin.

Na prethodnim izborima bilo je neizvesno i u Ohaju, Ajovi, Nju Hempširu i Nevadi.

U svakom slučaju, u nastojanju da privuku birače u ovim državama kandidati zanemaruju vođenje kampanje na nacionalnom nivou, a nisu zainteresovani ni za podsticanja veće izlaznosti u državama u kojima im je pobeda osigurana.

To po oceni analitičara osnažuje dvopartijski sistem u zemlji sa malim šansama ostalih političkih aktera da ostvare uspeh, piše “Ekonomist”.

Tako su predstavnici trećih partija samo dva puta zauzeli drugo mesto: 1860. i 1912, kada je republikanski predsednik Teodor Ruzvelt (1901-1909), odlučio da ponovo učestvuje kao kandidat Progresivne partije.

KONGRES IZABRAO PREDSEDNIKA 1800.

Na početku su elektori glasali za dva kandidata.

Pretendent sa najviše glasova bi postao predsednik, a drugoplasirani potpredsednik SAD.

Međutim, na izborima 1800. godine Tomas Džeferson i Eron Bur su dobili podjednak broj glasova elektora, pa je Predstavnički dom odlučio da novi šef države bude Džeferson.

Tome je prema hroničarima najviše kumovao uticajni Aleksandar Hamilton, jedan od autora Federalističkih spisa i tvorac Federalnih rezervi.

Četiri godine kasnije ubijen je u dvoboju sa Eronom Burom sa kojim je bio u sporu.

1824: KANDIDAT SA NAJVIŠE GLASOVA BEZ PREDSEDNIČKE FUNKCIJE

Na izborima 1824. godine Endrju Džekson je osvojio najviše glasova građana, ali nije imao većinu elektora, pa je Predstavnički dom izabrao Džona Kvinsija Adamsa za predsednika.

Od tada je ustanovljen princip da elektori treba da slede volju građana u svakoj saveznoj državi, mada je kasnije bilo slučajeva “nevernih” delegata.

Inače, još četiri puta se desilo (1876, 1888, 2000 i 2016. godine) da kandidat koji je osvojio najviše glasova na neposrednim izborima nije postao i predsednik SAD, zato što je protivkandidat imao većinu elektora.

IZBORI PRVOG UTORKA U NOVEMBRU

Predsednički izbori u SAD se od 1845. održavaju prvog utorka u novembru, za razliku od većine zemalja gde se glasa nedeljom.

Takva odluka je donesena zbog vremenskih okolnosti, žetve i bogosluženja.

Pošto su u prošlosti birači koristili konje i kočije za transport, onda im je to omogućavalo da u nedelju odu u crkvu, u ponedeljak krenu do biračkog mesta u svom okrugu, u utorak glasaju i stignu u sredu, kada je bio pijačni dan, da trguju svojim proizvodima, piše CNN.

Takođe, početak novembra je bio pogodan za glasanje jer je žetva tada već obavljena, a još nije počela zima kada se teže putovalo.

Inače, do 1937. predsednik je inaugurisan tek 4. marta naredne godine zbog složene procedure prebrojavanja glasova i složene logistike za njegovo useljenje u Belu kuću.

Unapređenjem transporta i drugih uslova, inauguracija je pomerena na 20. januar.

LINKOLN NAJBOLJI PREDSEDNIK SAD

Za mnoge od 45 predsednika SAD se vezuju velika dostignuća i služba u teškim vremenima, pa su sprovedene mnoge ankete ko je od njih bio najuspešniji.

Tako je prema istraživanju iz 2017. u kome je učestvovalo skoro 100 istoričara, Abraham Linkoln (1861-5), najuspešniji predsednik SAD zbog, kako prenosi TV mreža C-SPAN, liderstva u kriznim situacijama, administrativnim veštinama, viziji i težnji za istom pravdom za sve, uključujući ukidanje ropstva.

Na drugom mestu je Džordž Vašington, na trećem Frenklin Ruzvelt, slede Teodor Ruzvelt, Dvajt Ajzenhauer.

Džon Kenedi je na osmom, a Barak Obama na 12. mestu.

U čast najvećih američkih predsednika isklesani su portreti Džordža Vašingtona, Tomasa Džefersona, Abrahama Linkolna i Teodora Ruzvelta, u stenama planine Rašmor u Južnoj Dakoti veličine 18 metara.

Taj pohuhvat između dva svetska rata trajao je 14 godina.

DVOPARTIJSKI SISTEM

Prvi predsednik SAD Džordž Vašington je učestvovao na izborima kao nezavisni kandidat.

Nakon toga u fokusu je nadmetanje predstavnika dve najjače partije. U početku su to bile Federalistička partija sa najvećim uticajem Aleksandra Hamiltona i Demokratsko-republikanska stranka Tomasa Džefersona i Džejmsa Medisona.

Nakon toga se 1820-ih kristališu Demokratska stranka Endruja Džeksona i Vig partija, koju je od 1850. potisnula Republikanska sa Abrahamom Linkolnom kao prvim predsednikom SAD iz njenih redova.

DEMOKRATE I REPUBLIKANCI ZAMENILI ULOGE

Pri tom je Republikanska parta (Grand Old Party – GOP) u 19 veku imala prilično drugačiji profil i agendu nego sada.

Tačnije, njen program u mnogo čemu je ličio na sadašnji program Demokratske stranke.

Ukratko, partija koja je prilikom osnivanja 1854. u svom program imala između ostalog ukidanje ropstva, nakon 1912. ideološki se pomera u desno zalažući se za ekonomsku deregulaciju i konzervativne ideje poput širokog prava na nošenje oružja, zabranu abortusa, restrikcije na imigraciju.

Iz redova republikanaca je izabrano najviše predsednika SAD – 19.

Istu političku metamorfozu od 19. veka su prošle i demokrate.

Tako da se može reći da su dve stranke istorijski zamenili uloge.

Naime, u 19. veku fokus demokrata je bio na minimalnoj vladi i državnom suverenitetu, a prema pisanju BBC, deo ove stranke čije je uporište bilo u južnim državama, podržao je ropstvo.

U narednim decenijama ona je prolazila kroz postepenu transformaciju da bi sa Ruzveltovim “Nju dilom” 1930-ih bili postavljeni temelji današnje Demokratske stranke sa liberalnom platformom u čijem su fokusu slobode, socijalna jednakost, mešovita ekonomija i veća vlada, sa osloncem na različite vrste manjina.

TRI OPOZIVA I JEDNA OSTAVKA

Do sada su tri američka predsednika opozvana u Predstavničkom domu, ali su ostali na funkciji zato što Senat nije potvrdio tu odluku.

Aktuelnog republikanskog predsednika Donalda Trampa opozvao je Predstavnički dom u decembru 2019. po optužbi za zloupotrebu položaja i opstrukciju Kongresa.

Senat, u kome većinu imaju republikanci, odbio je da potvrdi tu odluku.

Pre toga opozvan je Endrju Džonson 1868. godine – koji je kao potpredsednik stupio na dužnost nakon atentata na Abrahama Linkolna 1865. – u osnovi zbog podrivanja odredbi o rasnoj ravnopravnosti, nekoliko godina nakon što je ukinuto ropstvo u SAD.

Džonson je ostao na funkciji samo sa jednim glasom više u Senatu u, kako navode istoričari, “podmićenoj pobedi”.

Bil Klinton je opozvan 1998. po optužbi za laganje Velikoj poroti i opstrukciji pravde u čuvenom slučaju nedoličnog seksualnog odnosa sa pripravnicom u Beloj kući Monikom Levinski.

Ostao je na funkciji zahvaljujući demokratskoj većini u Senatu koja nije podržala njegov opoziv.

Ričard Nikson je jedini podneo ostavku 1974. pre formalnog glasanja za njegovu smenu zbog afere “Votergejt”.

ATENTATI NA PREDSEDNIKE SAD

Endrju Džekson (1829-37) je prvi američki predsednik na koga je 1835. pokušan atentat, ali pištolj iz koga je pucao nezaposleni moler nije opalio.

Džekson je inače ubio čoveka u dvoboju 1806. U telu mu je ostao metak do kraja života.

Vilijam Henri Harison, deveti predsednik SAD, bio je najkraće na toj funkciji – 31 dan – i prvi koji je preminuo tokom mandata.

“Za one koji se bore, život ima draž koju zaštićeni u skloništu nikada neće saznati,” kazao je Teodor Ruzvelt nakon što se popeo na najviši evropski vrh.

Održao je najduži govor u istoriji inauguracija predsednika SAD – 105 minuta.

Pošto je bilo hladno, dobio je zapaljenje pluća i ubrzo preminuo.

Abraham Linkoln je prvi ubijeni predsednik SAD – 1865. godine u atentatu u pozorištu.

Džejms Garfild ubijen je 1881. dok se šetao ulicom sa suprugom šest i po meseci po stupanju na dužnost.

Vilijam Mekinli je preminuo 1901. od posledica atentata koji je izvršio jedan anarhista.

Na Teodora Ruzvelta je pokušan atentat 1912, ali su futrola za naočare i presavijeni papir sa govorom u unutrašnjem džepu amortizovali metak koji ga je pogodio u grudi.

Odbio je da ode lekaru i obratio se pristalicama nakon čega mu je izvađen metak, piše sajt Histori.

Voren Harding je preminuo 1923. u 57-oj godini, dve godine nakon što je stupio na dužnost.

Džon Kenedi je ubijen u atentatu 1963, a Ronald Regan je preživeo napad 1981. iako ga je metak koji je ispalio Džon Hikli pogodio u grudi.

TRAMP JEDINI BEZ PRETHODNOG POLITIČKOG ISKUSTVA

Od 45 predsednika, jedino Donald Tramp nije bio prethodno bio na javnoj poziciji.

Tako je Ajzenhauer (1953-61) bio proslavljeni vojskovođa iz Drugog svetskog rata.

Četrnaest predsednika su prethodno bili na funkciji potpredsednika, 16 su bili senatori (na primer, Džon Kenedi, Barak Obama). Četvorica su bila guverneri: Džimi Karter, Ronald Regan, Bil Klinton i Džord Buš.

Zanimljivo je i da je nekolicina njih nakon završetka mandata preuzimala druge dužnosti.

Tako je Vilijam Hauard Taft (1909-13) posle predsjedničke preuzeo funkciju predsednika Vrhovnog suda.

Većina predsednika su po obrazovanju ili radnom iskustvu bili pravnici.

BIBLIJA, PENJANJE NA MONBLAN, POKER

Osim što je odbio treći mandat, čime je uticao na kasniju praksu, Džordž Vašington je na inauguraciji 1789. samoinicijativno kazao “tako mi Bog pomogao”, što je ostalo deo ceremonije do dana današnjeg.

Teodor Ruzvelt je po mnogo čemu specifična ličnost. Nakon ubistva Mekinlija preuzeo je predsedničku dužnost sa 42 godine, kao najmlađi u istoriji.

Istovremeno, popeo se na Monblan.

“Za one koji se bore, život ima draž koju zaštićeni u skloništu nikada neće saznati”, kazao je nakon što se popeo na najviši evropski vrh.

Trenirao je i boks, a prvi je američki predsednik koji je dobio Nobelovu nagradu za mir zbog doprinosa u okončanju rusko-japanskog rata 1905.

Ričard Nikson je ostao zabeležen u istoriji po ostavci, kao i spoljnopolitičkim uspesima, ali je malo poznato da je bio odličan igrač pokera, te da je kao pripadnik ratne mornarice tako zarađivao pare koje je kasnije koristo za izbornu kampanju u Kaliforniji, prenosi “Histori”.

“Nikada nisam video da je izgubio”, izjavio je za magazin “Lajf” pripadnik mornarice Lester Vrobl.

Izvor: Vijesti.me/Radio Slobodna Evropa