Prikaz romana „Osvajanje zavičaja“ Siniše Кovačevića

Drugi po redu roman Siniše Кovačevića „Osvajanje zavičaja“ predstavla žanrovsku preradu jedne od najigranijih predstava Narodnog pozorišta u Beogradu, „Velike drame“. Кako je sam autor romana na njegovoj promociji izjavio, iako se radi o temi i fabuli već postojećeg dela nije bilo lako napisati roman. Ovde ne možemo govoriti o reciklaži nečeg već postojećeg, već o njegovoj doradi i preradi. Sama tematika i određene scene, o kojma će u nastavku teksta biti više reči, vape za svojim proznim oblikom ili ekranizacijom, koje će ostvariti sav njihov dramski naboj. Sama drama i njeno izvođenje u sebi sadrže određenu limitiranost koju romaneskno ostvarenje može, i u ovom slučaju jeste prevazišlo.

Ukoliko se osvrnemo na prethodni Кovačevićev roman „Godine vrana“, možemo primetiti da se pisac bavio prelomnim godinama srpske istorije, a to su poslednje godine Prvog svetskog rata i oslobođenje Beograda, u slučaju prvog romana, i kraj Drugog svetskog rata koji sa sobom donosi društvene i ideološke promene u slučaju „Osvajanja zavičaja“. Кovačević i u ovom svom romanu se bavi rekapitulacijom jednog burnog istorijskog događaja-preseljivanje Crnogoraca u Vojvodinu.

Sam roman ima okvirnu priču koja je smeštena decenijama nakon ključnih dešavanja, u dve hiljade drugu godinu. Stoga narativ nema jednosmernu liniju pripovedanja, već počinje i završava se scenom dočekivanja gostiju na slavi. Sam autor nije slučajno odabrao baš motiv slave za početak narativa, koji u svojoj osnovi pre svega ima jedno vreme koje se gnuša vere i Boga. Ovom početnom scenom čitalac na samom početku ima uvid u sudbinu glavnog junaka ovaj uvid menja i odnos čitaoca prema osnovnim događajima i likovima u romanu. Delo se sastoji iz dve celine: prva je pre odlaska u Vojvodinu, pre kolonijalizacije, kako preseljenje u romanu nazivaju, a druga nakon nje.

I u ovom romanu možemo govoriti o kolektivnom liku porodice Vučić. Ipak ona nije ni malo slična Rajićima iz Beograda. Oni ne pripadaju ni istom staležu, ni istom prostoru, a ni vremenu. Jedino što ih veže je apsolutna rešenost da poginu za svoje ideale i uverenja. Vučići su crnogorska porodica na kraju Drugog svetskog rata koja je jedna od mnogih morala da prihvati odlazak iz zavičaja u nepoznato. To nepoznato je Vojvodina, za njih ona je toliko daleka i strana da se nalazi na kraju sveta. Iako je možemo odrediti kao kolektivni lik uokviru nje postoje jake individue, koje su predstavnici određenog vremena i sa sobom nose vrednosti i pogled na svet tog vremena. Glavni lik romana, koji u suštini predstavlja jednog od pokretača čitave radnje, je Milorad Vučić, mladi komunistički major. U tom jednom liku autor je uspeo da objedini svu veru u novu ideologiju i sve zablude koje sa takvom slepom verom idu pod ruku. Milorad je simbol istinskog komuniste, čoveka koji sada veruje u Partiju istom žestinom kao nekada njegovi preci u Boga i Vaskrsenje. Njagova vera ide toliko daleko da je u nekim epizodama gotovo komična. „U neđelju stiže ruska mehanizacija, traktori i ostalo, čuješ, mi smo u komunizam za godinu-dvije“ Njagova zaslepljenost je još izrazitija uvođenjem lika Save Vukotića Cicka. On predstavlja Miloradovog antipoda, karijeristu, koji vidi novonastali svet onakav kakav on uistinu jeste i koriste sve prednosti i mogućnosti koje mu pobedična strana u ratu dozvoljava. Nasuprot njega Milorad je toliko ubeđen u nepogrešivost partije da ide i protiv svoje porodice, pre svega oca Zarije i majke Vidosave i protiv samog Boga. Na dan njihove slave Milorad izrevoltiran neposlušnošću roditelja, koji su odlučili da obeleže krnu slavu, ruši crkveni toranj pred čitavim selom. Ovo je jedna od scena koja paradoksalno svoji dramski potencijal dostiže u romanu zahvaljujući opsežnom opisu same scene.

Кroz čitav roman se provlači hronotop zavičaja, o čemu je na promociji romana govorio i Gojko Tešić. Roman iznova i iznova postavlja pitanje: Šta je zavičaj? Postoje dva odgovora i prema njima se određuju i grupišu sami junaci dela. Da li je zavičaj mesto rođenja, kako to vidi Zarija Vukotić ili mesto na kome se može živeti bolje? Sam naslov predstavlja paradoksalnu sintagmu-osvajanje zavičaja i dovodi do pitanja: Кakav je to zavičaj koga treba osvojiti, koji nije sam po sebi dat?

Iako je fokus romana na jednom liku i njegovoj gotovo tragičnoj sudbini, postoji veliki dijapazon likova. Njihovo postojanje za cilj ima da narativ predstavi čitavo jedno vreme koje je obeleženo ženskim suzama, naricinjima i bratoubilačkim konfliktima. Ipak, te segmente romana ostavljam vama na analizu i tumačenje sa nadom da vas je ovaj članak podstakao na čitanje ili kupovinu karata u Narodnom pozorištu.

Siniša Кovačević „Osvajanje zavičaja“, Beograd, str.163

Milica Jovanović/Restart Magazin