“Prokleta avlija”, Ivo Andrić i Nin-ova nagrada

I ove nedelje nastavljamo priču o NIN-ovoj nagradi. Ovog puta o njoj i najpoznatijem jugoslovenskom piscu Ivi Andriću.
Naime, Andrić je bio u izboru za prvu NIN-ovu nagradu 1954. godine svojim romanom „Prokleta avlija“. Njegov roman je povučen iz izbora, baš iz razloga što ga kritičari nisu mogli odrediti kao roman. Stoga, u osnovi razlog njegovog povlačenja je netačno žanrovsko određenje književnog dela. Iako mi danas sa sigurnošću možemo tvrditi da je „Prokleta avlija“ roman, što vam može reći svaki gimnazijalac koji prati časove srpskog jezika.

Nagradu je poneo Dobrica Ćosić sa svojim romanom „Koreni“, koji je prošle godine ponovo postao čitan zahvaljujući istoimenoj seriji na RTS-u. Postoje čak i sumnje da ni sam Ćosić nije trebalo da dobije nagradu, jer su njegovi „Koreni“ izašli tek januara 1955. godine.
Ipak, postavlja se pitanje da li je samo netačno žanrovsko određenje dovelo do Ćosićeve pobede?…

Razmatranje


Sama „Prokleta avlija“ u svojoj osnovi bavi se pričom i pričanjem i delo je poteklo od Andrićeve velike fascinacije legendama i famom. Piščeva prvobitna zamisao bila je da napiše roman-hroniku u kome bi se upotpunosti fokusirao na lik Džem-sultana, na njegovu biografiju, njegovu sudbinu.
„Postoji u svetu priča o Džemu. Nedogledna, nedostižna, ona putuje zemljama i narodima, luda i zamršena „šarena laža“, koja još za njega živa postaje bajka tolikih zemalja i naroda u koju svetina raznih vera i jezika unosi sve što hoće i iz koje uzima svak ono što mu treba. Do u najdalje narode hrišćanstva dospelo je njegovo ime, na petnaest raznih načina izgovoreno i do bezobličja iskvareno…Tako ide legenda od kuće do kuće, s jezika na jezik, već odavno odvojena od živog Džema i njegove istinske sudbine, i svet s njom ispira usta, prikraćuje noći, zadovoljava bog zna kakve potajne potrebe. Bleštava, strašna, krvava, lažna a sastavljena od sitnih komadića pojedinačnih istina, ona ide svojim putevima i živi svojim životom“. (Tartalja Ivo, „ Pripovedačka estetika : prilog poznavanju Andrićeve poetike“, Beograd, 1979. str. 239)
Ipak, ta ideja je doživela drastične promene kao i sam rukopis, tako da su u konačnoj verziji „Proklete avlije“ izostavljene mnoge ljubavne scene, kako sam Andrić tvrdi u jednom intervjuu.Rukopis od dve stotine strana je redukovan na devedeset. Džem-sultan postaje samo jedan od mnogih čijim životom upravlja instanca moći. Možda je baš taj aspekt dela pao u oči tadašnjoj vlasti, koja stvara paralelu između Proklete avlije-zatvora u kome se u najvećoj meri odigrava radnja romana i Golog otoka.
Ta paralela nije nimalo isključena i nemoguća. Stoga je ne treba prepisati paranoičnosti tadašnje vlasti, već možete ponovo uzeti Andrićev roman i čitati ga u ovom simboličkom ključu.

Autor: Milica Jovanović

Pogledajte još neke od člnaka ovoga autora:

O Nin-ovoj nagradi

Prikaz romana “Godine Vrana”