Razumimo gojaznost- kako i lako do te idealne brojke na vagi?

Mnogi su se na ovaj naslov samo (kiselo) nasmejali drugi bi rekli da je to nemoguća misija a treći su verovatno pomislili kako je to samo “neslana”šala… Ali za sve neverne Tome i druge pesimiste malo vedrih vesti na tu temu. Ovo je moguće i ako znate kako- lako dostižan san!

Prvo bi smo trebali da razjasnimo nekoliko stvari u vezi toga šta utiče na našu težinu:
To su genetsko nasleđemetabolizam psihološki činioci i način ishrane.

Što se genetskog nasleđa tiče, važno je da li u porodici imamo devet od deset članova šire i uže familije koji imaju problem sa težinom. Metabolizam hrane i način funkcionisanja tela genetski je uslovljen. Ali još je važnije naše “vekovno” odnosno predačko nasleđe.

Malo istorije

Krenimo sada na jedno malo putovanje u prošlost.

Ljudi su u samom povoju civilizacije živeli u plemenima, hranili su se mahom onim što su našli u prirodi: bobicama, korenjem, raznim travam. Prvi ljudi su bili sakupljači. Obroci su najčešće bili nedovoljni i neredovni.

Kasnije se neki naš pametni predak dosetio da bi bilo dobro hranu pribaviti planski a drugi je smislio i način da to uradi tako što je uzeo batinu, zašiljio je na jednom kraju i načinio koplje kojim je ulovio prvog jelena.

Tako su nastali lovci. I ovde je hrane bilo nedovoljno i bila je neredovna jer je zavisila od toga koliko su spretni bili lovci i koliko su životinje bile neoprezne a takođe i od “mišića” tj. jači je uzimao više od slabijeg. Ali hrane je ipak bilo malo više nego u prvoj fazi skupljača. I naravno kad na trpezi nije bilo mesa opet su se sakupljali divlji plodovi.

Onda se naš treći pametni predak setio da nije potrebno “juriti” obrok već da je moguće životinje uhvatiti jednom i čuvati ih da ne pobegnu a jesti onda kada pleme ogladni.

Tako su nastali nomadi – stočari. Tada je mesa i mleka bilo dovoljno, bar onoliko koliko je bilo paše za ishranu stoke, ali opet su oskudevali u povrću i voću koga su i dalje skupljali u prirodi.

A tada se naš četvrti pametni predak setio da se i biljke mogu gajiti. Tako nastaju prva naselja i razvija se ratarstvo. Vremenom biljke s obzirom da su same negovane i ne rastu više kao divlje i samonikle, imaju bolje uslove za razvoj pa daju više plodova, plodovi postaju veći, nutritivno hranljiviji.

Razvoj naših navika u ishrani

Šta je ono što u vezi ishrane što možemo zaključiti iz ove priče?..
Sa nastankom civilizacije počinju da se uzgajaju “pripitomljene” poljoprivredne kulture i pripitomljene životinje. I one naravno “trpe” blagodeti civilizacije i planskim uzgojem postaju veće, ukusnije, kaloričnije. Tako se ishrana polako menja, postaje nutritivno bogatija i omogućava bolje zadovoljenje čovekovih potreba.

Međutim, s obzirom da je faza razvoja čoveka u kojoj je problem ishrane predstavljao dominantno pitanje opstanka trajala neuporedivo duže, periodom koji se meri nekoliko stotina hiljada godina, nego period civilizacije u kojoj se i sada nalazimo, naši geni još uvek funkcionišu po tom arhaičnom obrascu koga smo razvili tokom našeg razvoja kao ljudske vrste.

Čovek je hiljadama vekova prvenstveno bio biljojed da bi tek znatno kasnije počeo da jede meso i to i dalje sa preferencijom biljne hrane odnosno postao je svaštojed.
Naš ceo digestivni sistem je formiran na tom principu, počev od razvoja zuba i vilice koji su prvenstveno formirani za žvakanje biljne hrane. Za razliku od tipičnih mesojeda čovek ima izuzetno slabe očnjake ali ih ipak ima, što znači da u određenoj količini može jesti meso pa do dužine creva koja su takođe mnogo više prilagođena biljnoj hrani.

Mesojedi imaju mnogo kraća creva od biljojeda. Čovek se nalazi negde između ali ipak više naginje ka biljojedima.
Ishrana današnjeg čoveka obiluje namirnicama životinskog porekla i to mnogo više nego što je genetski predviđeno da naše telo može da svari. U proseku čovek mesečno pojede od 3-5 kg mesa i mesnih prerađevina umesto 1-1.5 kg koliko bi bilo optimalno. Ovo dovodi do mnogih posledica po zdravlje počev od gojaznosti, koja je bolest broj jedan savremenog čoveka u razvijenim zemljama, pa do kancera debelog creva s obzirom da se životinjski proteini veoma dugo i nepotpuno vare, dugo ostaju u crevima koja su predugačka i vrše intoksikaciju celog organizma svojim raspadnim produktima.

Metabolizam

Ovo nas dovodi do druge priče –priče o metabolizmu
Većinu vremena naši preci su jeli ono što su imali, onda kada su imali! Ako je nekad i bilo viška hrane sav višak se automatski taložio u vidu masnih naslaga. Upravo ovaj mehanizam je omogućio čoveku da preživi i da prebrodi duge periode gladi.

Čovek je jedna od retkih vrsta na svetu koja se može gotovo neograničeno gojiti. Skoro sve druge životinjske vrste imaju genetski maksimum. Ali druge životinjske vrste su generalno sposobnije da same sebi obezbede hranu. Biljojedi pasu travu koju čovek ne može da vari jer nema potrebne enzime za razlaganje celuloze . Mesojedi love sopstveni plen. Čovek je neuporedivo slabiji od bilo koje životinje.Imajte na umu da je čovek nekada nije imao ni pušku, ni luk i strelu i prošle su hiljade godina pre nego što su ove naprave bile izmišljene i da nije bilo ovog mehanizma mi ne bismo opstali kao vrsta.
Upravo ovaj mehanizam je u sadašnjem vremenu izobilja odgovoran za prekomerno gojenje čoveka ukoliko on unosi previše hrane!

Naime sav energetski višak koji unesemo hranom, programiran je da se taloži u vidu masnih naslaga odn.sala.

Psiha

Sada dolazimo polako do onog trećeg faktora-psiholoških aspekata ishrane koji u sadejstvu sa četvrtim-načinom ishrane, ima najvažniji uticaj za nastanak gojaznosti.
Često čujemo ovakve izjave “oči su mu gladne“, „ne mogu da odolim da ne pojedem ”.
Sama hrana je za čoveka, za razliku od bilo koje druge vrste, izvor zadovoljstva. Životinje jedu da bi preživele.

Ovo ima veze sa činjenicom da je čovek sisar i da za razliku od drugih bića ima znatno razvijenije mnoge psihičke funkcije kao što su osećanje ljubavi, naklonost, potreba za nežnošći itd.
Sva ova osećanja se razvijaju u malom ljudskom biću od trenutka kada dođe na svet , kada u majčinom naručju prvi put počne da sisa.
Od tog trenutka se uspostavlja veza: “hrana = ljubav, sigurnost i zadovoljstvo” i taj obrazac može postati dominantna šema po kojoj čovek funkcioniše.
Iz tog razloga mnogi ljudi kada su nervozni I pod stresom otvaraju frižider i počinju da jedu jer se aktivira ovaj mehanizam po kome se pun stomak izjednačava sa osećanjem sreće! Time se podsvesno beži od problema i makar na kratko doživljava osećaj bezrbižnosti i zadovoljstva.
Ali ukoliko osoba ima problem sa viškom kilograma to će nažalost dovesti do novog problema a to je da kad se takva osoba iznervira, opet poseže za hranom, unosi nepotrebne kalorije i tako se stvara začarani krug!

Ukoliko je pri tom to u sadejstvu sa nepravilnim izborom namirnica koje imaju veliku energetsku gustinu odn.puno kalorija u malo mase problem postaje još veći odn. takva osoba veoma lako unosi mnogo veću količinu energije od one koja joj je potrebna.

Energiju koju trebamo hranom da obezbedimo u toku dana čini zbir energije potrebne za bazalni metabolizam i energije koja se troši na fizičku aktivnost.

Ova druga stavka je veoma individualna i zavisi od ličnog stepena dnevnih aktivnosti svakog pojedinca. Nesreća je i u tome što osobe koje imaju višak kilograma uglavnom su i slabo fizički aktivne. jedan od razloga jeste baš prekomerna težina jer se brzo zamaraju. Samim tim energija koja je njima potrebna u toku dana je još manja od fizički aktivnih pojedinaca, onda se taj procentualno veći višak u odnosu na potrebe direktno taloži u vidu masti gentski predodređeno da bude rezerva za „crne dane“.

Odakle krenuti sa rešavanjem?

Ima li rešenja?…

Svako ko ima problem sa težinom mora temeljno razmisliti o svom načinu ishrane i promeniti štošta u svojim navikama. Svako zavaravanje na temu “brzo, lako i efikasno” ne deluje jer problem nije ni “nedelujuća” dijeta ili preparat, ni jo-jo efekat, ni “usporen” metabolizam koga svi krive za svoje neuspehe već u pogrešno postavljenim principima ishrane.

Pravilna ishrana treba da sadrži 70-80 %namirnica biljnog porekla i samo 20-30%životinjskog. Meso treba jesti do 5 puta nedeljno. Spremanje obroka treba da isključi pohovanje i prženje. Imajte na umu da praistorijski čovek nije imao tiganj i da treba jesti presno svaku hranu koja se može tako jesti. Bbez preterivanja naravno, jer današnji želuci su ipak postali “civilizovani”.
Žitarice treba da čine 30 % udela dnevnog obroka. Treba što manje jesti koncentrovane šećere i slatkiše, Da li da pomenem da praistorijski čovek nije jeo torte i da naš pankreas nije stvoren da metaboliše toliko mnogo koncentrovanog šećera, kao i činjenicu da je količina insulina koju on može da izluči genetski određena. Kada se ova granica prekorači nastaje dijabet tipa 2.

Današnja ishrana prosečnog savremenog čoveka izgleda obrnuto, 70% namirnica životinjskog porekla i svega 30% biljnog mahom iz žitarica. Voće i povrće je uglavnom deo salate.

I na kraju kada su vam” oči gladne” zapitajte se da li je ta šnicla ili kolač baš ono što vam sada treba i šta je to što vi u stvari želite. Biće vam lakše da toj poslastici kažete NE!
Ukoliko kada ovo pročitate odlučite da neke od ovih saveta uključite u svoj svakodnevni život uočićete drastične promene u svom zdravlju i rešiti mnoge probleme od kojih je samo vrh ledenog brega -višak kilograma!

I naravno ovde nije kraj priče pa, nastavak sledi.

Ukoliko odlučite da ipak ne možete sami i da vam je pomoć potrebna, zakažite pregled i savet kod stručnog lica.

Autor teksta: Ankica Simić, Spec.str.nutricionista dijetetičar

Još tekstova iz fitness rubrike:

Biti ili ne biti vegetarijanac

Zašto je posebno važno da deca unose dovoljno vode?

Kako postati i ostati fit pored svakodnevnih obaveza?