Slaviša Pavlović: “Čim prođe pandemija izaći će mi roman o Jovanu Dučiću.”

KNjIGA U KARANTINU: Pisac Slaviša Pavlović u danima izlolacije piše dve knjige, trenira u kućnim uslovima i apeluje da svi slušaju preporuke struke.

– Policijski čas i cela situacija me remeti, ali ne u pisanju već uopšteno u funkcionisanju – treniram kod kuće i trudim se da što više vremena provodim u kući. Nedostaje mi boks, rekrativac sam u bokserskom klubu “Marčeta Tim”, kao i fudbal, kojim se rekrativno bavim, pa vežbam u kući – koliko mi to prostor dozvoljava. Raspored u pisanju mi se nije menjao. Uglavnom pišem ujutru. To mi je sistem, način života. Popodne vežbam, uveče gledam filmove… Čak me je ova situacija naterala da više pišem.

U NAJAVI: Čim prođe pandemija izaći će mi roman o Jovanu Dučiću. To je priča o velikom diplomati i pesniku, najvećem ljubavniku među pesnicima i najvećem pesniku među ljubavnicima. Obuhvata ceo njegov život, od rođenja do poslednjih dana. U ovom međuperiodu pišem dve knjige: roman “Zavet potomaka”, koji je nastavak mog bestselera “Zavet heroja”, i knjigu o Arčibaldu Rajsu.

Apelujem da ljudi ostanu kod kuće, slušaju preporuke struke i poštuju odluke države, jer je to jedini način da izbegnemo ovu pošast i zaštitimo ne samo sebe, nego i druge!

Zamolili smo pisca Slavišu Pavlovića da podeli sa nama odlomak iz neke od najavljenih knjiga. Odabrao je odlomak iz romana o Jovanu Dučiću. Roman o Jovanu Dučiću

Odlomak:

Zar nemamo lep primer iz istorije kako su Najvećeg među nama razapeli na krstu?

To me jedino teši.
Što je Hristos vaskrsao. Mi smo Njegov narod. Po mučeništvu.
Vaskrsli smo nakon toliko godina pod Turcima, uzdigli smo se i nakon Austrougara. Doći će naše doba ponovo. Prepoznaćeš ga po spomenicima i ulicama sa imenima naših najvećih ljudi; po izgradnji, stvaranju, ne po rušenju i zabranama. Stefan Nemanja, Sveti Sava, i svi naši srednjovekovni vladari podizali su crkve i manastire, gradili mostove i puteve.
I Karađorđe, kada je osvojio Beograd, naredio je da se obnavlja, gradi i stvara, a njegov primer sledili su svi posle njega. Nažalost, mnogo je onih u našem narodu koju odbijaju da prihvate da smo mi imali i Leonarda i Mikelanđela vekovima pre nego što su nastali i Mona Liza i Vatikanske stance. Naš Beli Anđeo Radostnik delo je našeg nepoznatog umetnika koji je stvarao mnogo pre evropskih velikana. A da ne govorim o arhitektama Mileševe, Studenice, Žiče…
Vidiš, Petre, oni su bili Hristov narod. Ne znamo im imena, jer su ispred sebe stavili svoja dela, i posvetili ih Bogu i anđelima. Niko Tvorca ne može razumeti bolje nego stvaralac. Mada, to ne znači da će Ga nužno doživeti jednako kao neka čista i naivna duša. Zato je srpski seljak, nakon deteta, a pre umetnika, najbliži Bogu. Zbog dobrote. I mučeništva.

Izvor: rts.rs