Slavne godine Sampdorije: Generacija koju je lansirao Boškov

Treneri su kao operski pevači. Ima ih mnogo dobrih, ali samo dvojica-trojica mogu da pevaju u milanskoj Skali.

Ovako je pričao legendarni Vujadin Boškov čije se izjave i danas pamte i prepričavaju. Ali, nije Boškov samo po tome poznat. 

Njegova igračka i trenerska karijera je impresivna, a uspesi koje je ostvario svrstavaju ga među najbolje u ovoj igri. Kao tehnički direktor doveo je Vojvodinu do titule 1966, a zatim je karijeru trenera gradio po Evropi. 

Sa njim na klupi, Real je 1981. igrao prvo finale Kupa evropskih šampiona, posle 15 godina – Liverpul je bio bolji. 

Iz Španije je otišao u Italiju, uveo Askoli u elitu 1986., a potom preuzeo klub iz igračkih dana – Sampdoriju.

Vijali, Manćini, Paljuka, Vjerhovod…

Usledile su najimpresivnije godine u istoriji tima iz Đenove. U međuvremenu, trojac sa Ostrva – Lijam Brejdi, Grejem Sunes, Trevor Frensis – odlazi iz kluba, a Boškov okosnicu tima gradi oko domaćih igrača – Paljuke, Vjerhovoda, Maninija, Manćinija i Vijalija.

U prvoj sezoni sa novim trenerom Samp je zauzeo šesto mesto. Već naredne, osvojen je prvi trofej u novoj eri – Kup Italije. 

Nakon dva finalna meča sa Torinom i odlučujućeg gola Fausta Salsana u prodžetku revanša, Đenovljani su uzeli pehar koji im je garantovao plasman u Kup pobednika kupova (KPK). 

Tamo su sledeće sezone eliminisali Norčeping, Jenu, Dinamo iz Bukurešta i Mehelen, da bi ih u finalu porazila Krojfova Barselona.

Rane su zalečene nekoliko dana posle, kada je trijumfom nad Napolijem odbranjen italijanski Kup i ponovo izboren izlazak u Evropu. 

U letnjem prelaznom roku osvežen je i sastav – iz Štutgarta je stigao Srećko Katanec, a iz Kremonezea Atilio Lombardo.

Popravni ispit u KPK-u 1990. odrađen je uspešno. Osvojen je prvi evropski trofej u klupskoj istoriji. 

Put do finala i meča sa Anderlehtom vodio je preko Brana, Borusije Dortmund, Grashopersa i Monaka. Finale sa Belgijancima u Geteborgu odlučio je Vijali golovima u produžetku.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina Serija A je bila najjača evropska liga. 

Milan je imao Gulita, Rajkarda i Van Bastena, triling Intera činili su Mateus, Klinsman i Breme, Maradona je bio božanstvo u Napoliju, a pravi zemljotres uzdrmao je Apenine kada je Juventus 1990. iz Fiorentine doveo Roberta Bađa. 

U takvoj konkurenciji Sampdorija je 1991. uspela da osvoji jedinu šampionsku titulu u klupskoj istoriji.

Istorijski Skudeto i finale KEŠ-a za kraj jedne epohe

Istorijska sezona počela je spektakularno – ekipa je do novembra bila bez poraza – na “San Siru“ je pao Milan, potom Napoli na “San Paoulu“ uz sjajnu partiju Manćinija i Vijalija. 

Pad forme usledio je u januaru, vezani porazi od Torina i Lećea uznemirili su duhove na “Luiđi Ferarisu“. 

Ali, bila je to Manćinijeva i Vijalijeva sezona – ukupno su postigli 31 gol, Manćini je volio i da asistira, pa je nakon male krize klub izašao na put na čijem je kraju bilo Skudeto.

Šampanjac je stavljen na hlađenje četiri kola pre kraja posle gostujućeg trijumfa nad Interom. 

Na “Meaci“ je briljirao Đanluka Paljuka, odbranio je i penal Mateusu, a u napadu su posao odradili Dosena i Vijali. 

Titula je ozvaničena protiv Lećea u predzadnjem kolu. “Plavo-beli“ iz Kolumbovog grada prvi put u istoriji bili su šampioni Italije. Naredna sezona je i poslednja u slavnoj eri. Okončana je susretom sa Barselonom u finalu Kupa evropskih šampiona. Eliminisali su Rozenborg i Honved, a zatim u grupi osvojili prvo mesto ispred Crvene zvezde, Panatinaikosa i Anderlehta. 

Susret sa Barsinim drim-timom na “Vembliju“ rešen je u produžetku kada je Ronald Kuman iz slobodnjaka matirao Paljuku. San o osvajanju Evrope, ipak, nije ostvaren.

Tog leta Boškov je napustio klub. Otišao je u Romu i na veliku scenu lansirao Totija. 

Vijali je prešao u Juventus, Manćini je ostao, a Sampdorija je – i pored velikih igrača koji su kasnije igrali, poput Jugovića, Mihajlovića, Plata, Verona, Ortege, Gulita i Karembea – postala prosečan klub i 1999. ispala iz Serije A.

Izvor: vijesti.me