Smanjena vidljivost – “U budućnosti svako će imati svojih 15 minuta svetske slave”.

Ako atomska bomba ne uništi čovečanstvo, zasigurno će to učiniti internet televizije”.

Čuvena multimedijalna ličnost, pre svega slikar Endi Vorhol, amerikanac, je rekao dobro poznatu rečenicu, “U budućnosti svako će imati svojih 15 minuta svetske slave”. Zapitao sam se da li je to ova budućnost koju danas živimo? Ili je sve ovo samo predigra za ono što tek dolazi? Između rascepa se nalazim, ne znajući šta da mislim i šta je ispravno. Kako god, Vorhol je bio u pravu i to sa sigurnošću mogu da potvrdim! Bez okolišanja, direktno i jasno, 15 minuta slave je došlo. Svetske i ne baš, kada mislimo o prostoru bivše Jugoslavije i osobama koje obitavaju na ovim prostorima, jer se manje više svi nalazimo u istim ili sličnim društvenim problemima.

Pregršt je primera koji idu u prilog tezi Endija Vorhola, godinama unazad, ali danas kada putem društvenih mreža svako može da postane društveni kritičar, umetnik, muzičar, sportista biva medijski ispraćen i popularan barem na 10 ili 15 minuta. Ko je kriv? Oni koji žele slavu ili oni koji na silu forsiraju iste koji žele slavu? Odgovor je poprilično jasan, krivi smo mi sami koji dozvoljavamo mizogenim pojavama, besprizornim osobama da postanu deo Vorholove budućnosti. Kada kažem “mi” mislim na sve one koji barem tri sata gledaju televiziju i upijaju nepotrebna znanja i informacije bez značaja.

U poslednje 2 – 3 godine namnožilo se dosta toga što se u redovnim uslovima ne događa. Mislim na televiziju. Svašta danas nazivamo televizijom, tačnije emisijom. Ako atomska bomba ne uništi čovečanstvo, zasigurno će to učiniti internet televizije. Od atomske bombe nema spasa, osim ako se ne nalazite u Konjici u Titovom bunkeru u Bosni i Hercegovini, možda postoji šansa da prežive, ali samo odabrani. Moćnici, a ne pametni. Internet televizija i “internet nebo” uništavaju postepeno, neprimetno, ali se može spasiti. Trenutno stanje društva i medija koji uređuju društvo je samo normalan sled okolnosti u vanrednim uslovima. Postoji pravo na žalbu, ali ne formalno, već suštinski. Mada i da hoćete, kome možete da se žalite, što se danas internet televizije, otvaraju kao onda poljoprivredne zadruge. Zakoni u Srbiji ne regulišu internet nebo na način kojima se regulišu ostali mediji. Ovo govori da kasnimo za uređenim zemljama mnogo godina, preko 20. A za internet medijima i televizijama samo nekih 10. Svako ko je upućen u svetska dešavanja, može potvrditi istu tezu. Jedan valjani primer, Džo Rogan je svoj podkast pokrenuo 2009. godine i za 10 godina koliko je proslavio pre par nedelja je snimio preko 1300 epizoda. Ovo je samo pokazatelj da smo nakon deset godina shvatili da i u Srbiji može da se napravi podkast. U buduće će biti minimun 20 – 30 podkasta samo na teritoriji Srbije, danas ih ima oko 10. I to je veliki broj, kada uzmemo u obzir publiku kojoj se plasira sadržaj. Skoro je svuda isti, ukoliko nije tematski, onda se razlikuje zato što mora. Red “repera”, red političara sa dva velika navodnika i sa jedne i sa druge strane, red MMA boraca, i po koja pojava koja se našla tu bez razloga. I velikom broju slučaja kvazi novinari. Ovo je današnjica. Svakako bolje od kriminalaca, nekada su se i oni pojavljivali i imali medijsku pažnju. Neki su uspeli da se institucionalizuju i nastavljaju svoje epizode.

Kao što sam već napomenuo, kasnimo i kasnije shvatamo neke pojedinosti. Zvanično smo kapitalističko društvo, potrošačko. Svima je glavni cilj novac. Ovo je odgovor na postavljeno pitanje. Novac je glavna karika u celom lancu, povezuje, odvezuje, pokreće, prodaje, kupuje. Šta god da pomislite to novac može da uradi. Iz tog razloga se otvaraju različite stranice na društvenim platformama, koje prodaju sumnjivu robu, ne mislim na narkotike, mada ko zna možda i to postane jedan deo Vorholove budućnosti, stranice koje plasiraju “edukativni sadržaj” mladim ljudima, humoristički sadržaj i tako dalje u nizu bezbroja. Od igle do lokomotive, može se konačno reći za društvene platforme i mreže. Hoćeš da se “nasmeješ” uključiš youtube i gledaš skečeve gde se gojazan čovek valja u blatu. Želeo bi da kupiš poklon voljenoj osobi, kucaš u pretraživaču “gift shop online” i odabereš po ukusu. Hoćeš da jedeš, znate svi šta treba kucati…

Sve je ovo deo jednog sveta, nove dimenzije i načina života. I ne postoji nikakav problem što se tiče svih ovih stvari, ali postoji Vorholov problem, koji već nekoliko puta spomenut. Formulisao bih ga kao “besprizorni postupak”.
Ukoliko je neko multimedijalna ličnost on mora da zna da radi pojedinosti, baš kao Endi Vorhol, iza njega su ostala njegova dela, koja su i danas jako cenjena, kao što su fotografije, filmovi, slike, skulpture, muzika. Vreme je jedini valjani parametar po kome se ceni neko ili nečiji rad, uz ljude koji znaju i umeju da procene veštinu i umetnost. Kako god bilo, sami sečemo granu na kojoj sedimo.

Izvor: Restart Magazin/Vukašin Nedeljković