SMS NASUŠNI

Vozim se tramvajem i šaram pogledom okolo. Bolest zvana SMS-viber-messenger manija je zavatila maha da više nije ni epidemija, to je ZOMBIZAM. Svi drže u rukama mobilne i kao nenormalni vitlaju prstima preko ekrana ni ne gledajući šta traže samo da ubiju svoje i onako uzalud potrošeno vreme koje se više ne meri minutama i satima već mesecima i godinama. Ljudi više nisu prisutni u kafićima, ako i sede, jedni do drugih blejače u mobilne telefone, bez ikakvog povoda i razloga tražeći u svakoj sekundi opravdanje za same sebe da ne komuniciraju sa onim s kim sede za stolom. Vraćamo se u tramvaj, gde šaram očima da bi pogledom locirao ridžovane koji sada kao kerovi idu u čoporu njih nekoliko, željni kavge i moje lične karte ako pokušam da se vozim na sopstveni GRATIS. Svi tipkaju poruke kao da je to u tom trenutku na život ili smrt, biti ili ne biti. Čuju se viberi, mesindžeri kada stignu samo čangrljaju. Po nekad pomislim da gomila njih sami sebi šalju poruke na lažene profile i sami sebi odgovaraju, pa se onda oduševljavaju do imbecilnosti kada im ista stigne. Kao ispranih mozgova zure u displejeve telefona tražeči nešto što i ne traže. Mene sramota, je*ote pomisliće ovi ZOMBIRANI da nisam normalan ja u ruci držim knjigu. Ej knjigu, moš’ misliti, mene debila. Ja vidim, gleda me neka mlađa devojka, onako krajnje uplašeno, jer vidi da nemam mobilni u ruci i nije joj sve jedno. Možda sam daleko bilo neki manijak čim ne drndam besomučno po tastauri kao ona, brzinom vetra, samo se čujući kako joj dugački nokti bockaju iritirajuće po ekranu. Izadjem iz tramvaja, zombirani i dalje bleje u telefone ne gledajući da će na pešačkom da ih pokupi auto, autobus, trolejbus, i ko su ti pavijani, koji smeju njih da ometaju dok tresu po ekranu mobilnog telefona. Zakoči baja naglo pred balavcem koji je zurio u mobilni, klipan je samo digao glavu, konstatovao da nije “omastio“ haubu i dripac nastavlja dalje da se zombiše, a onaj mučenik u kolima što je izgubio u sekundi 5 godina života ko ga je*e. Ali i oni su daleko od hrizantema, oni su najgori. Sede u kolima voze jednom rukom motaju „đevrek“, a drugom kucaju poruke. Kaže mi danas brat iz Francuske kod njih se za to odma uzima dozvola. Reko brate moj, kad bi to ovde bilo tako, pa u Beogradu ne bi imao ko da vozi kola, svi bi bili pešaci. Apelujem na sve debile koji voze auto i u isto vreme pričaju ili šalju poruke, da stave goveda na sekund prst na čelo i pomisle da li je njihovo dete sigurno na nekom drugom kraju grada zbog sličnog debila kakav je trenutno u njihovom autu, ONI SAMI. Je l’ smo mi toliko prsli i otišli u tri materine da su nam u životu jedini seksualni partneri, prijatelji, ljubavnice i rame za plakanje – MOBILNI TELEFONI, ako je tako onda i ko nas je…ovako jadne i šugave bez grama mozga, čast retkim izuzecima, ali ih nešto ne videh, valjda jer sam udario glavom o banderu dok sam slao poruku sam sebi da se i ja malo radujem ničemu.

T. F.