Srbija u ogledalu sporta

Nebeski narod. Kroz mnoge društvene i političke sfere, ovim pridevom je označavan naš narod. Srpski narod, koji je proteklih decenija prošao kroz mnoštvo veoma teških i mučnih faza. Od kada se sport na ovim prostorima ozbiljnije prati, promenili smo četiri države, a da se nismo pomerili sa mesta. Ime države se menjalo, sankcije, ratovi su dolazili i prolazili, ali jedna jedina stvar je ostajala i nikada se kroz prethodnih pet decenija nije menjala – srpski sport i sportisti koji Srbiju u Evropi i svetu predstavljaju.

             Relativno mala država, koja se nalazi na raskrsnici puteva srednje i jugoistočne Evrope i u centru Balkanskog poluostrva, u prethodnih 30 godina prošla je pravu golgotu u evropskim i svetskim medijima, što zbog loših poteza ljudi koji su vodili našu državu, što zbog koristi koji je Zapad imao od spinovanja stvarnosti. Međutim, ta jedna mala, a opet tako velika stvar, koju niko nikada nije mogao da nam ospori, niti oduzme je sport.

Počevši od letnjih olimpijskih igara u Meksiku 1968. godine, i zlatne medalje, srpski(tada jugoslovenski – sve međunarodne sportske organizacije smatraju Srbiju legitimnom naslednicom svih sportskih uspeha i medalja SFR Jugoslavije i kasnije Srbije i Crne Gore) vaterpolisti ređaju uspehe, dominiraju na svim velikim svetskim takmičenjima i donose naciji radost i medalje najsjanijih boja. Sa pet titula šampiona sveta, Srbija je najuspešnija reprezentacija u istoriji ovog gladijatorskog sporta.

Posle vaterpolo selekcije, koja je svoj prvi veliki uspeh doživela krajem 60.-ih godina prošlog veka, 70. godine je obeležila košarkaška reprezentacija, popularni Plavi. Posle dva uzastopno izgubljena finala, 1963. godine u Rio de Ženeiru od selekcije Brazila i 1968. u Montevideu od tadašnjeg Sovjetskog Saveza, jugoslovenski košarkaši se prvi put kite najsjajnijim odličjem 1970. godine na domaćem terenu u Ljubljani. Tih 1970.-ih godina, Plavi su dva puta bili svetski – 1970. i 1978. godine i tri puta evropski prvaci 1973., 1975. i 1977. godine. Početak naredne decade, 1980. godina, donosi prvo i do sada jedino najsjajnije odličje sa najveće sportske smotre – Olimpijade. U finalu u Moskvi pobeđena je selekcija Italije. Jugoslovensku reprezentaciju su na terenu predvodili Dragan Kićanović i Zoran Moka Slavnić, a sa klupe legendarni Ranko Žeravica.

Narednih godina, uspesi naših košarskaša i vateropolista su nastavili da se ređaju i oni su postali pravi heroji i simbol cele nacije.  Početak poslednje decenija 20. veka nam donosi već pomenute probleme. Ekonomski jaka i stabilna država koja se sastojala od 6 država i dve autonomne pokrajine biva rasparčana i u sklopu Jugoslavije (SR Jugoslavije) ostaju samo Srbija i Crna Gora. Uprkos svim problemima, najvećoj stopi inflacije u zabeleženoj istoriji i sankcijama, sportisti SR Jugoslavije (od 2003. godine Srbije i Crne Gore, a od 2006. kada je Crna Gora proglasila nezavisnost samo Srbije) nastavljaju da ređaju sportske uspehe i zavređuju divljenje cele Evrope i sveta.    

Početak novog milenijuma doneo  je kraj autoritarnog režima Slobodana Miloševića, a u istom periodu te 2000. godine srpski odbojkaši predvođeni maestralnom braćom Grbić i mladim Ivanom Miljkovićem pobeđuju moćnu Rusiju u finalu Olimpijskog turnira u Sidneju i osvajaju do sada jedinu zlatnu medalju na Olimpijadi za našu državu. Još uvek su bile sveže rane na devedesete godine prošlog veka, a košarkaši su i na početku novog milenijuma nastavili da donese naciji suze radosnice. 2001. godine u turskoj prestonici Plavi su pobedili domaćina Tursku i postali vladari Evrope treći put u poslednja četiri učešća. Naredne, 2002. godine, naši košarkaši pobeđuju u četvrtfinalu Mundijala moćnu selekciju Sjedinjenih Amerčkih Država na njihovom terenu u Indianapolisu, da bi potom u finalu posle drame preko Argentine postala poslednji put do sada vladar planete.

                    Tih dana, meseci i godina, na ulicama Beograda i Srbije, najčešći rekvizit koji ste mogli da vidite u rukama dece na sportskim igralištima bila je košarkaška lopta. Neke od najlepših uspomena, mi deca rođena u teškim 90.-im godinama prošlog veka nosimo sa dočeka ispred balkona skupštine u Beogradu, sa dočeka tih sjajnih ljudi i boraca – košarkaša, vaterpolista, odbojkaša. Upravo oni su velikom broju dece u tim kriznim godinama, godinama u kojima su nelegalne radnje i kriminal bili u procvatu, pomogli da umesto krivog puta i ulice, izaberu sportsku salu, bazen, teren.

Par godina kasnije, sredinom prve decenije novog milenijuma, deca su neočekivano košarkašku loptu zamenili – teniskim reketom. Razlog je naravno svima dobro poznat, on se zove Novak Đoković i najbolji je teniser sveta. Kao dečak, na svom putu ka neviđenom uspehu, 1999. godine u toku NATO agresije na Beograd i Srbiju, morao je da trenira u uslovima u kojima nijedno dete nije zaslužilo.

„Na neki način ta iskustva su me pretvorila u šampiona, načinila su me tvrđim, željnijim uspeha.“ – rekao je on jednom prilikom.

Preko 250 nedelja je proveo na prvom mestu svetske ATP liste najboljih tenisera, osvojio je 17 Grend slem turnira, ima bronzanu medalju sa Olimpijade u Pekingu 2008. godine, doneo je Srbiji prvi i do sada jedini trofej Dejvis kupa 2010.

Kada odete u neku zemlju Evrope i sveta i pomenete ime Srbije, svima je prva asocijacija Novak Đoković, trenutno najbolji teniser sveta i svakako jedan od najboljih u istoriji.

On je čovek koji je učinio nemoguće, a to je da izmeni medijsku sliku Srbije u svetu, i da im prva asocijacije ne budu ratna dešavanja, kriminal i korupcija, već teniski reket, tenis i sport kao celina.

                       Nebeski narod i nebeska nacija? Pa možda i ne, ali procenat sjajnih, mladih, talentovanih ljudi koji ova zemlja ima – neverovatan. 

Autor: Dragoslav Bogetić