SRPSKI BREND

Nadam se da će se jednog dana promeniti ovaj redsoled iz apoteka, kladionica, banka u pozorište, bioskop, biblioteka, a dotle će još mnoooogo lekova ovaj narod da ispije, dok mu ne bude malko zdravstveno bolje .

Došao mi brat iz Francuske (po ocu Srbin) da poseti Beograd, sa sada već svojim odraslim sinom. Pre 26 godina kada je prvi put dolazio, bio je „impresioniran“ preprodavcima benzina, dizelašima sa uvučenim trenerkama i izvučenim utokama i beskrajno dugim čekanjem autobusa da naiđe iza krivine kao u „Ko to tamo peva“. Sada je, slika prestonice potpuno drugačija, kaže mi on. Ne može čovek da veruje da smo toliko nezdrav narod. Kaže, na svakih 50 metara imate apoteku. Apoteka, banka, kladionica, apoteka, banka, kladionica. Rekoh, brate moj, ovi što idu u kladionicu dižu kredite ubeđeni da će dobiti na kladionici, pa kada puknu, jedino im ostaje apoteka da se “bensedinišu”. Probao sam da se našalim, ali tužna istina je gorka.

Danas ima više apoteka nego pekara u Beogradu. Više kladionica nego biblioteka. Ko lista knjige kada u njima nemaju kvote za nedeljno kolo? I više banaka nego svega zajedno. Nekada je Beograd imao samo tri apoteke u gradu, a mi smo bili zdravi i srećni. Kad se razbolimo kao deca, lekarke nam nisu prepisivale odmah antibiotike da nam kidaju pionirske želudce, nego obloge komove i masiranje alkoholom. Nismo ždrali brzu hranu i današnje nabildovane paradjze sa kojima ni lubenice „ne smeju“ da se kače po gabaritu. Danas, apoteka još malo pa koliko i stanovnika, a stanovnici vazda bolesni. Da li su bolesni ili kao što sam gledao jedan francuski film, glavni lik koji igra lažnog doktora kaže: „Zdravog čoveka bez problema mogu da ubedim da je ozbiljno bolestan“. A onda idemooooooooo! Lekići, preparati, sve što može, uvaljuj pacijentu dok se čeka otvaranje nove apotekice. Gledam, ljudi ujutru u kolonama stoje ispred apoteke kao zombirani i drže cegere umesto za pijac u njih da ture gomile lekova za ovu bolest, onu bolest, za preventivu, da uzmu i koju kutiju za daleko bilo, iako im ne treba. Jedan naučnik je rekao: “Ni jedan jedini lek vam neće produžiti život ni jedan minut“. Babe i dede cirkaju lekove za pritisak po 20 godina, pa majka mu stara, da taj lek valja ne bi ga šikali do kraja života, nego bi pomogao posle par nedelja da visok pritisak nestane. Šta da se radi, „dok ima ćurana biće i podvaraka“ kaže Čkalja u „Kamiondžijama“, pa vi sad tumačite kako vam volja. Tako ja kažem mom bratu koji je došao da vidi lepote Beograda da imamo pored apoteka, kladionica, banki, ups, izvinjavam se, i gomile privatnih domova zdravlja koji takođe samo niču kao posle neke epidemije. Da, imamo mi i taj Kalemegdan, novi Avalski toranj, pošto su nam stari, delom i njegovi zemljaci srušili, da imamo i muzej Nikole Tesle, to je onaj nesrećnik koji je celom svetu dao da ne budemo slepci, nego da vidimo i po mraku (STRUJU I KO ZNA ŠTA JOŠ), a na kraju je kao zahvalnicu dobio da umre sam negde u mraku neke sobe dok se možda i preispitivao šta mu je sve to trebalo da čovečanstvu ostavi gomile pronalazaka koje će neki narodi koristiti u nečovečanske svrhe. Imamo mi pored gomile apoteka i neke ljude koji nisu „pacijenti“, kao što su Nušić, Pupin, Milanković, pa sportisti, na kraju i ti ćevapčići za kojima toliko žude da ih pocepaju u Skadarliji uz zvuke starogradske muzike. Njemu je ostala slika u glavi APOTEKA, KLADIONICA, BANKE … ako to kaže neko ko živi u „GRADU SVETLOSTI“ u Francuskoj, da mu je neverovatno onda nemam opravdanja da mu kažem zašto je to tako. Nadam se da će se jednog dana promeniti ovaj redsoled iz apoteka, kladionica, banka u  pozorište, bioskop, biblioteka, a dotle će još mnoooogo lekova ovaj narod da ispije dok mu ne bude malko zdravstveno bolje .

T. F.