Šta smo nekada slavili na današnji dan – 29. novembar bio je praznik nad praznicima

Onima koji se sećaju, a posebno onima koji se i danas osećaju kao komunisti, ili slave – srećan 29. novembar, Dan republike. U Titovoj Jugoslaviji praznik se vezivao za 29. novembar 1943, dan kada je partizansko vođstvo donelo poznate odluke na Drugom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) u Jajcu, koje su proglašene za tekovine narodnooslobodilačke borbe.

Toga, i narednih nekoliko dana, svake godine, po dobrom običaju spajanja praznika s vikendom, nije se radilo. Reke ljudi oticale su iz velikih gradova, a vraćale su se posle uspešnih svinjokolja. Na televiziji su prikazivani filmovi koji veličaju partizansku borbu i jedinog maršala, kome je upravo na tom zasedanju na predlog Slovenaca dodeljen i taj čin, pravljene su priredbe pod nazivima „Republiko naša mila”, „Republiko, srećan ti rođendan” i slično, uz horove i recitale koji su prepisivani iz godine u godinu. Na TV ekranima je obavezno prikazivano Jajce s čuvenim vodopadom, slika delegata Drugog zasedanja AVNOJ-a, slika Tita koji sedi u prvom redu i jedini u fotelji, narodni heroji evocirali su uspomene, od 1964. dodeljivana je prestižna nagrada AVNOJ-a, presecane su vrpce i otvarane fabrike i putevi, pravljen je saldo napretka jugoslovenske države i privrede, s Titom i komunistima na čelu. To je bio praznik nad praznicima.

U odluci AVNOJ-a broj dva od šest, od 29. novembra 1943, uz navedene razloge koji počinju „s obzirom na to…” da je kralj Petar Drugi Karađorđević davao poverenje takvim „vladama” i njenom ministru vojske, mornarice i vazduhoplovstva Draži Mihailoviću, koga je unapredio u armijskog generala i učinio ga načelnikom svoje vrhovne komande, iako mu je bio poznat njihov izdajnički rad, da je davao unapređenja i odlikovanja izdajnicima i zločincima koji su u službi okupatora krivi za mnogobrojne zločine i izdajstva protiv svog naroda; da je, s druge strane, ražalovao one oficire bivše jugoslovenske vojske koji su od prvog dana ustanka bili u redovima narodnih boraca i mnogi pali herojskom smrću; kao i s obzirom na to da su pod zastavom kralja i monarhije vršena i da se još uvek vrše gnusna izdajstva i strašni zločini protiv svih naroda Jugoslavije, AVNOJ, izražavajući volju i težnju svih naroda Jugoslavije, donosi sledeću odluku:

1. Takozvanoj jugoslovenskoj vladi u inostranstvu oduzimaju se sva prava zakonite vlade Jugoslavije, a napose pravo da pred stranim državama zastupa narode Jugoslavije. To važi i za svaku drugu „vladu” koja bi ubuduće bila stvorena u zemlji ili van zemlje, a mimo volje naroda Jugoslavije, koja se danas izražava jedino u AVNOJ-u;

2. Kralju Petru Drugom Karađorđeviću zabranjuje se povratak u zemlju, s tim da će pitanje kralja i monarhije rešiti sam narod svojom sopstvenom voljom posle oslobođenja čitave zemlje… Ovu odluku, koja je odmah stupila na snagu, potpisali su predsednik AVNOJ-a dr Ivan Ribar i sekretar Rodoljub Čolaković.

Iako je u grbu nove jugoslovenske federativne zajednice utisnut datum 28. novembar 1943, iako su komunisti tvrdili da je tada rođena nova Jugoslavija i ukinuta monarhija, a proglašena republika, u stvari slavio se 29. novembar 1945. godine. Toga dana je, na dvogodišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a, sazvana konstitutivna sednica Ustavotvorne skupštine od poslanika izabranih na izborima 11. novembra 1945, na kojima je lista Narodnog fronta na čelu s Titom odnela ubedljivu pobedu sa preko 88 odsto dobijenih glasova u celoj zemlji.

Izabrani poslanici su 28. novembra 1945, posle prijema kod J. B. Tita, svečane akademije u Narodnom pozorištu, na kojoj su izvedene simfonijska poema „Vesnik bure” i predstava Narodnog kazališta iz Zagreba „Matija Gubec”, pola sata posle ponoći otišli u skupštinu, gde su predali punomoćja, čime je skupština održala prvo zasedanje. Nikada do tada skupština nije počinjala svoje zasedanje posle ponoći.

Posle polaganja zakletve novoizabrani predsednici dva skupštinska doma (Savezne skupštine i Skupštine naroda) obavestili su poslanike da su „srpski poslanici, njih 115, podneli pismeni predlog da se izglasa predloženi tekst Deklaracije o proglašenju republike”. Istovetna kratka obrazloženja deklaracije pročitali su u oba doma akademik dr Siniša Stanković i dr Blagoje Nešković. U Saveznoj skupštini svi govornici podržali su „predlog” zastupnika Srbije da se svrgne monarhija i proglasi FNRJ. „Tim prijedlogom Srbija ponovo dokazuje da je dosljedna svojoj slobodarskoj prošlosti, da se ograđuje i da osuđuje sva zlodjela, što ih je velikosrpska klika s monarhijom na čelu počinila prije rata i u toku rata”, reči su prvog govornika Andrije Hebranga. Boris Kidrič je rekao da su „svi narodi Jugoslavije zahvalni srpskom narodu, koji je preko svojih predstavnika izrazio da narodi Jugoslavije hoće republiku”.

Posle kratkih govora poslanici su putem prozivke glasali i potpisivali tekst deklaracije. Prvi je to učinio Tito, „dok se dvoranom razleže pljesak i skandiranje: Tito, Tito!”. Svi poslanici su glasali „za” i potpisali tekst deklaracije, koji je ubrzo pročitan:

 „Ustavotvorna skupština rešila je i rešava u ime naroda… da se DFJ proglašava narodnom republikom pod imenom FNRJ. FNRJ je savezna narodna država republikanskog oblika, zajednica ravnopravnih naroda koji su slobodno izrazili svoju volju da ostanu ujedinjeni u Jugoslaviji. Ovom odlukom konačno se u ime svih naroda Jugoslavije ukida monarhija u Jugoslaviji, a Petar Drugi Karađorđević s celom dinastijom Karađorđević lišava se svih prava koja su njemu i dinastiji Karađorđević pripadala.”

Narod okupljen ispred skupštine pozdravili su Tito, ministri i poslanici, dok su na krovu zgrade Glavne pošte sinula svetleća slova „Živela republika”. Odmah zatim buknulo je crvenilo novog pozdrava „Živeo Tito”. Preko puta, na gvozdenoj kapiji Strog dvora, „građani su stavljali petokraku, a na pločniku, u gomili metala, ležali su razbijeni kruna i beli orao slomljenih krila”… „Nad skupštinskom zgradom se ukrštaju svetlosni mlazevi reflektora, a na vrhu kupole se crveni buktinja čiji titravi plamenovi simbolizuju zbratimljene narode Jugoslavije.” Tako je izgledalo proglašenje republike.

Kralj Petar je istog dana dao izjavu u kojoj je odluku o proglašenju republike ocenio kao „rezultat niza akta maršala Tita koji su imali za cilj da takvu odluku uzmu iz ruku samog naroda”. Budući da je u Jugoslaviji uspostavljen totalitaran oblik vladavine, kralj je smatrao da odluka o proglašenju republike nije izraz slobodne volje naroda, apelujući na saveznike da pomognu slobodu i demokratiju u Jugoslaviji.

 „Ja nisam na dan 27. marta 1941. po predlogu glavnih saveznika preuzeo na sebe ogromnu odgovornost da pozovem jugoslovenski narod u borbu protiv fašističkog totalitarizma zato da bi najslobodoljubiviji narod posle teških borbi i konačne pobede pao u jedno drugo slično ropstvo, naime ropstvo Josipa Broz Tita”, rekao je kralj Petar. Od svih vladara koji su zemlju poveli u rat protiv Nemaca „naš kralj je jedini koji se ne vraća u svoju zemlju zbog saradnje s neprijateljem protiv koga je ušao u rat”.

Tako je, uprošćeno, izgledalo proglašenje republike koje se slavilo najduže u Srbiji, čak do 2002. godine. Nestalo je Jugoslavije, od tekovina revolucije nije ostao kamen na kamen, bratstvo i jedinstvo pretvoreno je u surovi građanski rat, Srbija se po komunističkoj formuli svodi manje-više na prekumanovske granice, prestolonaslednik se vratio u dvor, ali ne i monarhija. Ostala je samo republika, teritorijalno ugrožena Srbija s tendencijom umanjenja i komunisti koji su tu oko nas, „umiksani” u društvene i državne strukture. Kao da se ništa nije desilo i kao da niko nije kriv.
(Direktor Instituta za savremenu istoriju)

Izvor: politika.rs