“Stojan i Ilinka”- još jedna Lazina nedovršena pripovetka

Ove nedelje ćemo govoriti o još jednom nedovršenom delu Laze Lazarevića, koje je svoj završetak dobilo tokom Književnog konkursa za završetak nedovršenih pripovedaka Laze K. Lazarevića. Nedovršenu pripovetku Stojan i Ilinka  završio je Miomir Milinković.

Stojan i Ilinka

Ova nedovršena pripovetka Laze Lazarevića u centar zbivanja postavlja činovnika Stojana koji dobija unapređenje čime postaje gospodin sekretar. Sam sukob u originalu nije razvijen, ali se može pretpostaviti u kom pravcu je bilo planirano da se narativ razvija. Razvijene sekvence su pre svega u službi karakterizacije glavnog junaka. Suptilno pripovedač ističe jednu  Stojanovu crtu a to je povodljivost, predispozicija ka razvijanju poroka.  „Ne, ne! Krajnje je vreme! Tome jednom treba učiniti kraj!- Kako bi bilo lepo kad bi u kesi bilo „koliko je bog dao“, kad bi knjige stajale lepo poređane…Pa, što je najglavnije: kaka je ovo guša! Kao da sam jeo oskoruša! A zašto? I to mi je uživanje s balavim Mijatom i promuklim Ciganima sedeti svu noć…! Tako sam uvek-mišljaše on- govorio sutradan po bančenju. Opet neću ništa uraditi. Nemam ja jake volje! (1)“  Ona je veoma važna, jer kod publike razvija očekivanja, ideju da će ona biti važna za razvijanje samog narativa čime se stvara horizont očekivanja. O očekivanju čitaoca govori i Profesor Porter Abot kada navodi  čuvenu Čehovljevu izjavu „Ako u prvom poglavlju kažeš da je puška na zidu u drugom ili trećem poglavnju ona mora da opali (2)“  i tumači njihovo značenje: „Međutim, treba izdvojiti dve pretpostavke koje savet sadrži: prvo, da samo prisustvo puške budi očekivanja da će ona biti upotrebljena (3)…“  Nakon prikazivanja veridbe sa Ilinkom radnja se prekida, postoji i grafički prikaz prekida. U ostatku teksta nemamo razvijen narativ, već nekoliko rečenica koje sadrže motive smrti deteta, bračne nesreće, neverstva i pomirenja. Ta scena pomirenja iako prikazana u nekoliko rečenica i bez okvira i jasnog saznanja o ranijim događajima biva jako upečatljiva.

„Ona mu pri pomirenju, stideći se:

-Jesi sačuvao?

On ništa ne odgovori, samo joj predade parče kose. (4)

Završetak pripovetke

Miomir Milinković je ove motive sa kraja pripovetke razvijao ponovo stavljajući akcenat na Stojanov karakter i sklonost ka poroku, koji postaje centar samog zapleta u narativu. Ovakav narativ podseća na Lazarevićevu završenu pripovetku Prvi put s ocem na jutrenje, u kojoj takođe postoji motiv kafane koje unesrećuje porodicu. Ipak, u pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje fokus je na kockanju, a sam motiv opijanja je samo uvod u predstojeću nesreću. Milinković uvodi scenu svadbe kroz Stojanovo sećanje radi dodatnog isticanja junakovog karaktera i nagoveštenja buduće nesreće. „A i ja sam malo preterao. Zavrzivao sam kolom oko stolova, tako da me niko nije mogao ni pratiti ni nadigrati. Žene su se zaprepašćene zgledale i sašaptavale: „Gle, g. sekretar igra na jednoj nozi (5)…“.“   Klimaks porodične i lične tragedije predstavlja motiv smrti deteta kao što u delu Prvi put s ocem na jutrenje  Mitrova suicidna namera označava vrhunac tragičnih zbivanja. Završetak ove pripovetke je u maniru Lazarevićevih pripovedaka koje u svojoj osnovi imaju idealizaciju patrijarhalnog društva poput Na bunaru ili već pomenute Prvi put s ocem  na jutrenje. Jovan Deretić je u svom delu Istorija srpske književnosti govorio o poetici kraja Lazarevićevih pripovedaka: „Čovek koji se odao nekoj pogubnoj strasti, npr. kocki, razmažena svojeglava žena koja ni za šta ne mari, neukrotivi dečak, odbačen od društva i izbačen iz škole ne mogu i ne smeju propasti, jer čim se nađu na kraju svoje stranputice, na rubu provalije, uvek će se naći spasonosna ruka koja će ih zadržati od pada i vratiti u krilo zajednice, gde ih čeka radost i sveopšte praštanje (6)“  U duhu tog praštanja i patrijarhalne mudrosti Milinković završava pripovetku. Predstavnik starog načina života je baba Vujka, kojoj ovu ulogu dodeljuje i sam Lazarević u originalnom tekstu, poput, junaka pripovetke Na Bunaru. Ona je ta koja vraća Sojana na pravi put, vraća ga u okrilje porodice zajedno sa katarzičnim iskustvom ispred džamije. Scena Stojanove molitve ispred muslimanske bogomolje je još jedan element prisutan u Lazarevićevoj skici koju Milinković razvija i uklapa u narativ. Narativ se završava odlaskom u crkvu pomirenog para što u određenoj meri ponovo ostavlja  mogućnost stvaranja komparativne veze između ove pripovetke i pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje. Interesantno je da Lazarević tu pripovetku završava prikazivanjem sudbine Pere Zelembaća kao moralne pouke dok Milinković ne navodi sudbinu Stoleta, čija se sudbina može predstaviti kao put u abis koji je Stojan izbegao vraćanjem porodici i patrijarhlanom sistemu vrednosti, što je i bila Lazarevićeva namera kada je naveo sudbinu Pere Zelembaća kao osuđenika.

Autor: Milica Jovanović

Još tekstova ovoga autora:

Nedovršene pripovetke Laze Lazarevića

Prikaz romana Godine vrana

Prokleta avlija, Ivo Andrić i Nin-ova nagrada