Tragedija koja je nakratko probudila savest

Alan Kurdi nije bio prvo dete koje je stradalo tokom izbegličke krize u Mediteranu, niti poslednje. Do trenutka kada je trogodišnji sirijski dečak nađen na obali Turske 2. septembra 2015, više od šest hiljada muškaraca, žena, dece se udavilo u očajničkom pokušaju da se preko mora domogne Evrope. Od tada su stradale još hiljade.

Da jedna turska fotoreporterka nije uočila Alanovo telo, njegova smrt možda ne bi privukla pažnju sveta, kao što nisu njihove. Međutim, tom upečatljivom fotografijom, na kojoj Alan leži u plićaku kao da je zaspao, u crvenoj majici i šortsu koje su mu roditelji obukli za put u Grčku, Nilufer Demir je promenila međunarodnu konverzaciju o „migrantskoj krizi“.

„Indipendent“ je bio prvi britanski medij koji je njenu fotografiju objavio na internetu, nakon što su novinari videli da je na Tviter postavljaju ljudi koji su pozivali evropske vlade da deluju.

Ta odluka je izazvala oštru debatu među urednicima o tome da li bi trebalo da objavimo emotivnu fotografiju na kojoj se jasno vidi lice mrtvog deteta. To bi išlo protiv normalnih aspekata našeg Etičkog kodeksa. Fotografija je bila uznemirujuća i moglo bi se protumačiti da zadire u privatnost i bol porodice.

Tada nismo znali dečakovo ime niti bilo šta o njemu, osim da turske vlasti veruju da je bio među žrtvama najnovijeg potonuća broda sa migrantima u prolazu između Bodruma i Kosa.

Da li bi je trebalo objaviti u originalu? U ovom slučaju, urednici su odlučili da bi „Indipendent“ je objavio fotografiju na internetu, uz pitanje: „Ako ovi izuzetno snažni prizori mrtvog sirijskog deteta koje je voda izbacila na obalu ne promene stav Evrope prema izbeglicama, šta će onda?“

Kako je svaki drugi list sledećeg jutra objavio Alanovu fotografiju na naslovnoj strani, objavili smo naslov: „Nečije dete“.

Kao što je naš tadašnji zamenik izvršnog direktora Vil Gor tada rekao: „Objavili smo sliku na internetu i u štampi zato što smo verovali da je drugačija od fotografija izbegličke krize koje smo ranije viđali – i bila je takva da bi mogla makar dovesti do akcije političara. Bilo je u interesu javnosti da se pokaže jeziva stvarnost ljudske patnje.“

Fotografija je bila bolna ilustracija onoga što smo ja i ostali novinari ranije pokušavali da prenesemo rečima: ljudski trošak izbegličke krize.

Mnogi aktivisti i humanitarne organizacije su tražili akciju kako je bilans stradalih i nestalih izbeglica u Mediteranu dostizao hiljade.

Mesec prije Alanove smrti, bila sam na Siciliji, koja je prethodno bila glavna dolazna tačka u Evropi za ljude koji su bežali iz Libije tokom krvavog građanskog rata. Lokalnom stanovništvu nije bio stran prizor ljudskih žrtava izbegličke krize, nakon otkrića pretrpanih plovila sa desetinama leševa.

Djeca iz Libije na humanitarnom brodu u luci Mesina
Deca iz Libije na humanitarnom brodu u luci Mesina(Foto: Renata Brito/AP)

U Pocalu, svi su mogli da vide znakove ljudske nevolje u živopisnoj luci koja je pretvorena u improvizovano groblje „brodova duhova“.

Nekoliko dana kasnije, razgovarala sam sa tinejdžerom koji je pobegao od građanskog rata na Maliju i kojeg je preuzeo spasilački brod. „Tukli su nas u Libiji, držali pištolj uperen u glavu. Primoravali su nas da im dajemo novac i da radimo,“ ispričao mi je.

Međutim, pre Alanove smrti i bezbroj izveštaja o sukobu, tortura i migantski brodolomi su naišli na mlaku reakciju britanske vlade. EU je bila zaglavljena u sporu oko toga da li bi trebalo da sprovodi spasilačke operacije, i gde bi migrante trebalo slati.

Odgovor na Alanovu smrt, međutim, bio je snažan. Pet dana kasnije, premijer Dejvid Kameron je objavio da bi Britanija u narednih pet godina trebalo da primi 20.000 izbeglica iz kampova na granicama Sirije.

Otkrića da je Alanova porodica pokušavala da dođe do rođaka u Kanadi imala je značajan uticaj na federalne izbore u toj zemlji u oktobru 2015, na kojima je pobedila stranka Džastina Trudoa. Kako se fotografija širila svetom, obavljeni su hitni pozivi između evropskih lidera i turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.

Šest meseci kasnije, postigli su sporazum EU -Turska u pokušaju da prekinu prelaske preko Egejskog mora prisilno vraćajući izbeglice koje dođu do Grčke, u Tursku.

Kontroverzni sporazum, iako navodno sa ciljem da zaustavi brodolome, bio je početak pooštravanja izbegličke politike širom Evrope. EU više ne sprovodi spasilačke operacije u Sredozemnom moru, a humanitarne organizacije koje to čine suočile su se sa navalicom sudskih napada u Italiji i drugde.

Brod Lekara bez granica (MSF) na koji sam se ukrcala kada je spasio 900 ljudi sa plovila uz obalu Libije 2016, je među onima koji više ne rade i na koji je jedno plovilo obalske straže otvorilo vatru.

Međutim, britanska vlada postiže sporazume sa vladama Libije i drugih država koje krše ljudska prava na glavnim migrantskim rutama kroz Afriku u pokušaju da suzbije protok.

Jedan skupštinski odbor je u novembru oštro kritikovao te sporazume, rekavši da „podstiču zloupotrebu ljudskih prava, osnažuju naoružane grupe i podrivaju stabilnost.“
Spoljnopolitički komitet je saopštio da „ni u kakvim okolnostima migrante ne bi trebalo pustiti da umiru, i da njihova smrt služi kao način za sprečavanja dolazaka ostalih.”
Taj izveštaj nije izazvao veliko talasanje u britanskoj štampi, ali, dok se izveštavanje znatno smanjilo, migranti i dalje kreću na očajnički put u Evropu.

Prema najnovijim podacima Ujedinjenih nacija, više od 19.000 muškaraca, žena i dece se udavilo u Mediteranu od januara 2014. Hiljade preživelih je i dalje zaglavljeno u izbegličkim kampovima i prijemnim centrima u Italiji i Grčkoj.

Tima Kurdi, Alanova tetka, kasnije je kazala da veruje da je globalna reakcija na njegovu smrt spasila druge živote. „Bilo je nečega u vezi sa tom slikom. Bog ju je osvetlio da bi probudio svet.“

Mnogi se pitanju da li je potrebno da se desi još jedan „Alan Kurdi momenat“ da bi svet ponovo obratio pažnju.

Izvor: vijesti.me/Lizi Diarden, “Indipendent”