Ukrajinska lekcija Belorusiji

Žitelji Ukrajine, druge po veličini evropske države, sa setom posmatraju šta se ovih dana dešava u susednoj Belorusiji. Gledaju i pitaju se gde su sami pogrešili 2004/05, kada su u žaru tzv. narandžaste revolucije krenuli u bunt protiv vlasti. Ipak, više od svega pitaju se: Kako su jednu veliku pobedu doveli do neverovatne suprotnosti, pretvorivši sopstvene živote u – beznađe?

Ukrajinska opozicija predvođena predsedničkim kandidatom Viktorom Juščenkom i Julijom Timošenko pokrenula je pre deceniju i po seriju štrajkova tražeći promenu političkog sistema koji je oličavao tadašnji proruski premijer Viktor Janukovič. Dva kruga izbora za novog šefa države praćeni su međusobnim optužbama kandidata, domaćom i stranom propagandom, raznim uticajima…

Ubrzo, građani su počeli „spontano” da se bune. Ulični protesti u Kijevu eskalirali su do te mere da su morali da se uključe policija i snage bezbednosti. U neredima su živote izgubile desetine ljudi, uglavnom od kuršuma koje su s obe strane ispaljivali skriveni provokatori.

Vlast je poklekla, revolucija je uspela. Ali, njene posledice po obične građane pokazale su se tragičnim. Država je počela da klizi u haos, siromaštvo, nacionalizam… EU i SAD, koji su do grla bili umešani u pomenuta događanja, suočeni sa Rusijom, nisu imali snage da ceo proces iznesu do kraja i Ukrajina se našla zaglavljena između prošlosti i nikada neostvarene budućnosti. Konačan kraj „narandžaste revolucije” nastupio je 2014, kad je Rusija vratila Krim pod svoj suverenitet i pokrenula proces obezbeđivanja široke autonomije za Donbas.

Šta se sad dešava u Belorusiji, koja nikad nije prošla kroz ukrajinsku vrstu „demokratizacije”? Neredi u Minsku i drugim velikim gradovima, ocenjeni kao poslednji koraci desovjetizacije istoka Evrope, pokazuju slabosti slične onima koje su pratile ukrajinska dešavanja. Barem kad je reč o organizacionoj strukturi. Ističe se spremnost za „labavljenje” autoritarnog režima predsednika Lukašenka, ali pojedini političari i grupe, faktički neizabrani od naroda, za sebe uzimaju pravo da vode taj proces. Ako treba, i iz inostranstva. U skladu s postulatima dosadašnje zapadne demokratije, kojih se, kako vidimo, drži sve manje država ovog dela sveta.

Ovog puta su kao „izvršioci radova” isturene prve beloruske komšije – Poljska i Litvanija. Evropske diplomate procenile su da nije trenutak da se ide oštrije i da prvi, ideološki deo posla mogu da obave zemlje koje su u prošlosti bile pod paskom Sovjetskog Saveza. S druge strane, pozicija Rusije u današnjoj Evropi je u toj meri stabilizovana da bi bilo kakva promena na tom planu mogla skupo da košta one koji bi krenuli u bilo kakvu avanturu. Veliki broj sankcija koje su SAD uvele Rusiji zbog izgradnje gasovoda „Severni tok 2” u Evropi su naišle na oštro neodobravanje i praktično se i ne primenjuju.

I premeštanje značajnih američkih vojnih snaga iz Nemačke u Poljsku došlo je u najnepogodnijem trenutku. Poljska svakako želi da se nametne kao vodeći partner SAD u Evropi, ali ona je na samoj granici s Belorusijom i već i ta blizina preti da izrodi neželjene situacije, posebno ako se ima u vidu da je beloruska armija, faktički, produžena ruka ruskih vojnih snaga i da bi se pri bilo kakvom incidentu njihovo zajedničko reagovanje podrazumevalo.

Ukratko, mnogo je onih koji bi od beloruskog bunta da izvuku za sebe poneku korist. Ali, teren je klizav, a neoprezni koraci mogu da budu pogubni. Uz to, Rusija ne beži od obnove Sovjetskog Saveza, ovog puta s Belorusijom, Ukrajinom i Gruzijom kao partnerima. Prvi koraci ka bezbednosnom i ekonomskom ujedinjavanju odavno su naznačeni.

Evropljani, ma koliko da bi voleli da bivšu sovjetsku republiku „oslobode” uticaja Moskve i potčine je sebi, za to nemaju snage. Ukrajinsko iskustvo nije primenjivo u Belorusiji ni zbog činjenice da je jedinstvo Zapada narušeno, kako unutrašnjim komešanjima u Evropi, tako i opštim slabljenjem uticaja SAD. Ipak, najvažnije je ono što vide sami Belorusi. A to teško da može da ih osokoli.

Pametno delovanje Moskve moglo bi da stiša nemire kod suseda. Pozivanjem Lukašenka na odstupanje, uz ustoličavanje snaga koje će nastaviti njegovu politiku, ili konačnim stvaranjem „naddržave” Rusa i Belorusa s Vladimirom Putinom na čelu. 

Izvor: politika.rs