Vreme je za buđenje-Bolesne opsesije

Vaš strah od neuspeha je baziran na lažima u koje verujete o uspehu. Vaš uspeh, da bi bio prihvaćen prema normama društva, mora izgledati kao uspeh drugih ili mora biti veći od njihovog. Naučeni smo da se sve vreme takmičimo i da međusobno upoređujemo naše kvalitete i sposobnosti. I šta se onda dešava? Dešava se konfuzija, nesigurnosti i gubljenje volje. Uz gubljenje volje dolaze i anksioznost i depresija. A zašto? Pa zato što uvek postoji neko bolji od nas i u celom tom procesu izgubimo pojam o sebi, sopstvenim željama, mogućnostima i kvalitetima. Toliko okupiramo mozak nepotrebnim poslom da u međuvremenu zaboravimo da dišemo. 

  Svet je toliko jeziv u uveravanju da moramo da pokušamo toliko jako da bismo bili prvi, najbolji, najveći ikada. I ta uveravanja počinju još od detinjstva. Sećate se tupavih ocena i onih još tupavijih takmičenja iz raznoraznih nepotrebnih predmeta? (Note: Zašto mi niko nije rekao da neću moći ubaciti okružno takmičenje iz istorije u šestom razredu u glupavi CV?) Ovaj koncept je po mom mišljenju čista iluzija, ali priznajem, neki delovi su lepi. Recimo, da smo rođeni da budemo u vrhu neke industrije ili da nismo ispunili svoj potencijal dok to ne učinimo. Ali onda dolazimo do toga da svi mislimo da smo najbolji ili da se bar nadamo da ćemo biti. Sve ovo je glupost, jer realnost je totalno drugačija. Taj vrh industrije je rezervisan samo za mali procenat ljudske populacije, koji i kad dođu do vrha shvate da su i dalje nezadovoljni. A zašto? Zato što nisu pronašli svoju svrhu. Jer naša svrha nije naša karijera, niti posao. Svrha se ne pronalazi povišicom, zvanjem ili boljom kancelarijom. Ona se pronalazi na drugim mestima.

Recimo, među ljudima koje volimo. Dok radimo stvari koje su nam nepoznate. Spremnošću da menjamo naš svet iz korena. Učenjem i istraživanjem. Ljubavlju i nadom. Kada naučimo da razgovaramo sa nepoznatim ljudima. Kada naučimo da imamo pravo da se ne slažemo sa nekim ali i da nemamo pravo da tuđe mišljenje osporavamo. Kada prestanemo da lomimo krila drugima. Kada damo vetar u leđa onima kojima je to potrebno. Kada se osmehnemo slučajnom prolazniku. Kada uvidimo svu lepotu različitosti. Kada odbacimo dogme a prihvatimo stigme. Kada naučimo da izgovorimo lepu reč, jer nas je gruba ubila. Osetićemo uspeh. Ne bolesnom opsesijom da budemo bolji od drugih. Te “najbolji ikada” gluposti? To ego govori. Vi nikada nećete naći motivacije da uradite nešto što i ne želite. 

P.S. Čudan je koncept ovog nametnutog života i ja se iz dubine duše ne slažem sa njim.

Autor: Petar Stojković

Još tekstova ovoga autora:

Vreme je za buđenje-strah od promena