Vremeplov – Ikona jugoslovenskog filma koja je prošla kroz hol večnosti

Želim da uživam u poslu, želim radost dok radim. Meni je veoma važna atmosfera, ispunjenost čula, osećaj na vrhovima prstiju… Kad završiš kadar, završiš scenu, uvek pogledaš celu ekipu. I kad ugledaš kako su svi koncentrisani i čuješ tišinu, znaš da si to što si odigrao, odigrao odlično…

Milena Dravić

Ikona jugoslovenskog filma koja je prošla kroz hol večnosti.

Posedovala je izvanrednu moć transformacije, imaginacije i impresivan raspon od komičnih do dramskih dela. Igrala je u filmovima mnogih režisera, u filmovima različitih žanrova, pa je nalazimo u ulogama brižne majke, žene iz radničke klase, ratne heroine, ekscentrične buntovnice crnog talasa, a i u romantičnim komedijama sa njenim velikim prijateljem Ljubišom Samardžićem. Nakon televizijskog programa “Obraz uz obraz” Zdravka Šotre, otkrila je svojoj vernoj publici i sasvim novu Milenu, šoumena koji peva, igra i učestvuje u skečevima. Svoju harizmu pokazala je i u najtežim produkcijskim uslovima cenzure i zabrana, pa se našla i na crnoj listi na televiziji i imala trenutni tragični prekid od nekoliko godina, zbog protesta, braneći unutrašnje etičko biće.

Kada je bila tinejdžerka, pohađala je baletsku školu u Beogradu i neko ju je snimio za neki magazin, a jugoslovenski reditelj  František Čapa je izdvojio ovu “devojku biserne kose” i tako je usledila njena prva uloga u filmu “Vrata ostaju otvorena”. Ostavila je veliki utisak na javnost, a urednik prvog juvoslovenskog ilustrovanog časopisa “Duga“, Vladimir Paskaveljev je proglasio da je Zvezda rođena!

Govorila je da se ne bi osećala kompletnom glumicom da nije igrala u pozorištu, a uspela je da ostvari preko 70 uloga u predstavama. Igrala je u Ateljeu 212 u periodu njegove velike slave, sa velikanima glume, a nakon rušenja Ateljea, otišla je u Zvezdara teatar, pozorište koje je smatrala svojom drugom kućom, a stalno je gostovala i u Budva teatru.

Osvojila je mnogo nagrada i bila je cenjena u svetu. Recimo, kada je osvojila Zlatnu ružu, na Fimskom festivalu u Veneciji, bila je u konkurenciji sa najvećim zvezdama, poput glumca iz Bunjuelovog filma Lepotica dana.

Bila je velika inspiracija i ostavila je veliki trag na ljude iz sveta umetnosti koji su je poznavali idivili se njenom zanosu i njenoj posvećenosti.

Ona je ljubav, onako kako se ljubi more i nebo… Milena je smisao ovoga našeg umetničkog traženja istine i svakako neko ko je najviše poleteo u nadnaravno i nepoznato i apstraktno, od svih nas koji smo se bavili kazalištem i filmom u celoj bivšoj Jugoslaviji. I proći će godine i proći će vremena, ali kada se budu tamo negde slagale knjige o svima nama koji smo se bavili filmskom umetnošću, Milena će, siguran sam u to, stajati na prvoj stepenici toga našeg vrtoglavog uspinjanja, tik uz Marlon Branda i Mastrojanija…

Rade Šerbedžija, glumac

Njena unutrašnja, naoko nevidljiva vrednost, ispoljila se u svakom kostimu. Delovala je prefinjeno, delikatno, tajnovito. Vitka, nežna, lepa na taj svoj nedokučivi način, svaki kostim je nosila prirodno kao da je baš u tom dalekom vremenu. Saradnja sa njom podarila mi je zadovoljstvo.

Zagorka Stojanović, filmski i pozorišni kostimograf

Najveća princeza mojih filmova bila je Milena Dravić. Svi filmovi u kojima mi je ona bila glumica – nisu moji. To su njeni filmovi!

Puriša Đorđević, reditelj

Opasno dobra, opasno lepa, opasno delikatna i opasno požrtvovana!

Duško Radović, pisac, pesnik, novinar

Imala je distinktivan, pikantan umetnički izraz, koji se ne sme zaboraviti! I sada, kada je na nebu sa ostalim zvezdama, izbegla je smrt. Možemo da osetimo njenu energiju, jer je u svakom svom filmskom, pozorišnom, ili televizijskom projektu ostavila opipljiv deo svoje duše.

Ako želite da gledate jugoslovenski film o ratu i miru, tragičnoj ljubavi i tragičnoj priči slobode, ili bolje reći Slobodanke (Milena Dravić), čitavu tu kompoziciju naći ćete u filmu Jutro (1967) Puriše Đorđevića, koga maestralno zaokviruju reči: „Zasadi mi takvu jednu ruku proletos, da imam hlada nad grobom“.

U filmu Rondo (1965) Zvonimira Berkovića, prikazano je nečujno, ali duboko zbližavanje troje ljudi (Relja Bašić, Milena Dravić i Stevo Žigon) praćeno kontrastom šahovske table uz muziku i umetnost.

Kako su se volele dve budale (1972) je film Aleksandra Đorđevića, po tekstu Duška Radovića, koji govori o tihoj, ali jakoj ljubavi dvoje mladih sa težnjom da se ostvare. Reč je o Mileni Dravić i Draganu Nikoliću, koji su na pauzi snimanja tog filma ozvaničili svoju ljubavnu priču brakom.

U prilično provokativnom i kontroverznom izdanju, Milena se prikazala u filmucrnog talasa W.R.- Misterije organizma (1971) Dušana Makavejeva. U osnovi priče je Rajhova teorija o oslobođenju čoveka putem seksualne revolucije. Moderna, višeslojna priča, mešavina crne komedije sa naučnofantastičnom groteskom.

Ako ste ikada osetili da vam je u životu potrebno da nešto popravite, pružite priliku filmu Kvar (1978) Miloša Radivojevića, da vam kroz regeneraciju svojih likova, njihova posrnuća i pobede, i uz tonove Kornelija Kovača, učini dan vrednim borbe.

Izvor: Milena Dravić ili ključ snova
Restart magazin/Nevena Grković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *