ZABORAVLJENI ŽIVOT

Pre, ne tako davno, deca su se rađala u kolibama u senu, tu pored koza i ovaca koje su noćile zajedno sa porodicom. Poštovala se stoka koja je prehranjivala domaćina i njegovu porodicu i zajedno su živeli pod istim krovom.

Ustajalo se rano i legalo isto tako. Domaćin je radio od jutra do mraka, ali je uvek smogao snage za bar jedan osmeh za svoju decu i zagrljaj pre spavanja.

Hrane je bilo dovoljno, toliko da se na počinak ne ide ni gladan ni sit, a opet spokojan. Ne kao danas da deca žderu sladoled iz plastičnih kofi dok istu ne prevrnu kad je isprazne.

Bilo je i onomad bolesti, ali su se lečile melemima, travama, biljkama, a ne lekovima koji se danas loču besomučno godinama, decenijama da bi stanje bilo isto samo zamaskirano. Biljke su lečile za nedelju dana onih dana.

Zato što su rasle na zdravim i čistim livadama u kojima je jedini otrov bio zalutala zmija koja je i tada bila manje opasna od današnjih pesticida i besomučnih prskanja voćaka koje umiru svakim prskanjem i samo mrtve dodju na tezge.

Ondašnja deca bila rumena, zdrava, razigrana, a rasla na kozijem mleku, surutki, proji i voću, a današnja sa deset godina već muče muku sa salom, holesterolom, ubrizgavajući u svoja mala, sagorela nepca i želudce energetska pića koje im mame donose za užinu jer nisu imale vremena da ih naprave domaći sendvič. Pa im mehurići masiraju nozdrve i tečnost “podmazuje” stomake.

Dok znojavim čelima i rukama drže miševe u rukama obarajući rekorde igrice oko njih umiru ogromne kese čipseva, milki čokolada i armije celofana od bombona. Ono malo seosko dete jedini šećer koji je videlo je kocka šećera za praznik, a opet je bio presrećan i tom količinom, jer alavost je u svakom segmentu života ozbiljna bolest, od vlasti do slasti.

Deca sa sela su džojstike zamenile vilama i grabuljama, a kopjutere i televizore, srećom pre 120 godina i ne doživeše. Imali su po jednu svesku i zarezanu olovku i guščije pero, ali su i sa tim što su imali postali dobri i časni ljudi.

Mame im nisu bile estradne razgaćene pevaljke, koje su se si*ama borile za status u društvu i plastičnim operacijama pobeđivale bore, majke su im bile domaćice koje su teglile kao marve, a volele kao prave majke, zaštitnice. Nisu znale za šminku i pomade, ali su bile lepe svojim muževima i bile verne do poslednje kapi znoja i krvi.

Nisu gledale da ne zatrudne da se ne bi ugojile kao prasice i tako pokvare rejting u muškim očima koje su blejale u njihova lica i kupovali sebi miran san, a one zasitile svoju žensku sujetu, od bezbroj muških pogleda, nego su živele da ostvare kao majke što ranije da bi gledale svoju decu kako rastu i postaju ljudi.

E zbog svega ovoga smo otišli u kolektivnu nedođiju. Jer smo postali otuđeni i sami od sebe. Mrzimo sve što nije u našim kućama, a volimo uvek pogrešne ljude kao po nekom pravilu, verujemo fukari i klonimo se dobrih i krotkih jer su nezanimljivo mirni i (ne)interesantni. Tražimo provokaciju, uzbudjenje, ludovanja, lumpovanja, a onda se treznimo da bi se ponovo ušikali. Učlanjujemo se u partije i stranke zaboravivši da smo kao mali učili da prohodamo da ne bi ni pred kim puzali, ali to je nebitno. Odite na selo jednom u godinu dana da resetujete svoje rđave misli, popijete sveže kravlje mleko čiji ukus nikada niste ni okusili, pojedite gnjilkastu krušku sočnu i punu pravog šećera i sedite sa domaćinom, kucnite se pravom kajsijevačom koja greje želudac, a ne spaljuje i recite DOBRO VAM MI DOŠLI KUĆI.

T. F.