Zašto Rusija nije koristila špijunski softver Pegaz

Kada je grupa međunarodnih istraživačkih novinara i istraživača objavila vest da je špijuski softver nazvan “Pegaz”, koji je proizvela izraelska kompanija NSO grupa, pomogao je represivnim vladama širom sveta da bez presedana špijuniraju novinare, aktiviste i advokate, postavilo se pitanje: Gde je bila Rusija?

Poznato je da ruski vladini organi – tajne službe – aktivno špijuniraju novinare, aktiviste i advokate, prenosi Moskov tajms. NSO grupa je rekla da je špijunski softver prodavala samo proverenim vladinim telima, a ne privatnim akterima. A odnos Izraela i Rusije bio je dovoljno blizak godinama. Pa zašto FSB ili bilo koja druga ruska agencija nije na listi NSO klijenata?

U oktobru 2012. godine, britanska nevladina organizacija Prajvasi International, kanadski Sitizan Lab i veb staj Agentura.Ru, lansirali su projekat pod nazivom „Ruska država nadzora“, uključujući trgovinu nadzornom tehnologijom. Deo cilja bio je d se otkrije kakav se strani hardver i softver uvozi u Rusiju za nadzor.

Prajvasi International imao je najbolje ljude da pronađu odgovore i sporazume između svetskih proizvođača opreme za nadzor i represivnih vlada, dok je Sitizen Lab lider u otkrivanju zlonamernog koda ugrađenog u uređaje aktivista.

Foto:Shutterstock
Rusija je zaista učestvovala u trgovini svetskim špijunskim tehlonogijama, prenosi Moskov tajms. Ruska tehologija je izvezena režimima u Južnoj Americi i na Bliskom Istoku, a da ne govorima o Centralnoj Aziji.

U mnogim postsovjetskim republikama ruske crne kutije SORM presreću komunikacije, dok se u Meksiku tehnologija prepoznavanja glasa ruske proizvodnje koristi na nacionalnom nivou za identifikaciju ljudi na osnovu presretnutnih telefonskih poziva od 2008. godine.

Izrael i Rusija takođe imaju istoriju tehničke saradnje. STT grupa, najveći ruski programer „inženjerskih izviđačkih rešenja“, prodaje svoju opremu Izraelu. Inženjeri ga koriste za omogućavanje kretanja vojnih trupa proverom minskih polja, mostova i prijavljivanjem prepreka.

Ali ruske vladine agencije ne kupuju špijunske softvere strane proizvodnje. Na svetskom tržištu tehnologije vezane za špijunažu Rusija je prodavac, a ne kupac.

Ruski majstori špijunaže ponosni su naslednici duge tradicije obaveštajne tehnologije koja je prvi put razvijena sa Staljinom. Uključujući poznate izume poput bubice Velikog pečata, uređaja za prisluškivanje skrivenog u poklonu koji je SSSR poklonio američkom ambasadoru i koji je sedam godina špijunirao američke ambasadore u Moskvi.

Tehnologiju koja se danas koristi za identifikaciju meksikčkih korisnika telefona razvila je kompanija koja je direktni nasledik sovjeske ere – storo poverljive vojne laboratorije za istraživanje i razvoj sa sedištem u zatvorskim logirma Gulag, gde su pritvarane akademici i naučnici, koji su bili prinuđeni da rade.

Ali to što je ruska tehnologija generalno vrlo dobra, samo je deo razloga zašto ruski špijuni nisu kupci na globalnom tržištu. FSB je takođe izuzetno paranoičan u vezi sa stranim špijunskim softverom. FSB sumnja – sa dobrim razlogom – da strani programeri sarađuju sa obaveštajnim agencijama svojim matičnih zemalja i da bi kada se bilo koja oprema nabavi preko njih, mogao da pruži tim stranim obaveštajnim službama pristojne šanse da prodru i ugroze ruske operacije.

Istražujući način na koji Pegaz deluje, čini se da je ova zabrinutost opravdana. NSO grupa prodaje špijunski softver za mobilne telefone Pegaz vladinim agencijama kao proizvod, ali kada se stavi u upotrebu, stvari postaju nezgodne.

Da bi nadgledala cilj, vladina agencija mora da ubedi metu da klikne na posebnu vezu koja, kada se klikne, instalira Pegaz bez znanja korisnika.

Tvorci Pegaza, NSO grupa su u idealnom položaju da takođe prikupljaju podatke o ciljevima koje špijuniraju njihovi klijenti, agencije tajnih službi širom sveta. Ove informacije su obaveštajni zlatni rudnik, a ruske tajne službe nikada nisu želele ovu vrstu podataka sa strancima.

Istraga o Pegazu podstaknuta curenjem liste koja sadrži preko 50.000 brojeva telefona koji su verovano identifikovani kao ljudi od interesa za klijente NSO-a.

To sugeriše da su ciljevi nadzora u više zemalja sastavljeni na jedan spisak, a taj spisak nisu održavale špijunske agencije, već sam NSO, prenosi Moskov tajms. Uostalom, ko bi mogao da krivi FSB za paranoju nakon curenja ovakvih informacija?

Izvor: nova.rs