Život u Nušićevom ogledalu

Branislav Nušić i dalje živi među nama. Rođen u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve, u kući na čijem mestu je danas Narodna banka Srbije, Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva na razmeđi 19. i 20. veka, a njegov uticaj vidljiv je i danas. Svojim delom obeležio je srpsko dramsko stvaralaštvo, stvarao je pripovedačku, romanesknu, memoarsku prozu, isticao se putopisnim i etnografskim delima.

Bio je novinar, pesnik, satiričar… U čemu je moć, snaga Nušićeve besmrtnosti za „Politiku” je govorio prof. dr Raško V. Jovanović, jedan od najboljih poznavalaca života i bogatog stvaralaštva slavnog komediografa.

Mladi Alkibijad Nuša

– Još početkom 80-ih godina 19. veka mladi Alkibijad Nuša počinje da objavljuje prve stihove u somborskom „listu za srpsku mladež”, odnosno ilustrovanom „Golubu”, u kojem će objaviti i prvi prozni tekst „Moj anđeo”: priču sazdanu u vidu autobiografskoga zapisa. Saradnja u „Golubu” i Zmajevom „Nevenu” omogućila mu je da postane član đačke literarne družine „Nada” pri Prvoj beogradskoj gimnaziji. Godine 1882. Alkibijad Nuša je jedan od osnivača i kourednik ilustrovanog lista „Srpče” – priča Raško V. Jovanović i dodaje:

– U zabavniku „Nada” objavio je pripovetku „Frak”. Pesmu „Novost u Smederevu”, koju je napisao povodom usvajanja Zakona o ustanovljenju čuvara za javnu bezbednost, objavio je u humorističkom listu „Ćosa”, u kojem će štampati i drugu pesmu slične tematike: „Pokojna slobodna štampa”, u kojoj je ismejao Zakon o štampi usvojen tih dana u Narodnoj skupštini.

Krajem maja 1882. godine Alkibijad Nuša položio je ispit zrelosti u beogradskoj „Realci”. Potom je tokom leta nastupao na sceni putujućeg pozorišta da bi se vratio roditeljima u Smederevo. Svome imenu dodao je i srpsko: Branislav. Odlučivši, uz saglasnost roditelja, šta će studirati upisao na Pravni odsek Velike škole u Beogradu.

Novinarstvo i pozorište

Tako je još kao student spojio dva svoja najveća mladalačka interesovanja: za novinarstvo i pozorište. Naime, Nušić se, veli Jovanović, neprestano sećao predstava koje je prethodnih godina kao srednjoškolac provodio u Smederevu tokom raspusta. „Jedne od takvih večeri koje sam probavio naslonjen na binu pozorišta kod ’Zelenog venca’ došao sam do onoga saznanja koje sam kao otkrovenje pomenuo. Digla se zavesa i ja sam na pozornici spazio ljude bez mačeva i oklopa, onakve iste ljude kao što su oni što dolaze mome ocu, posla radi, i onakve iste žene koje dolaze mojoj majci na poselo. I svi ti ljudi na pozornici kreću se kao što se i ovi kreću, jedu, smeju se, razgovaraju, kao i svi ostali u životu. Ali, zar je to pozorište? – pitao sam se iznenađen. Ama zar nije potrebno da se se sukobe dva naroda, dve države, dve vojske, da se gine, da se viče, da se ubija? Zar je dovoljan mali nesporazum, jedno izgubljeno pismo ili jedna pogrešna adresa, pa da se iz toga sićušnoga tkiva gradi pozorište?  To veče gledao sam prvi put Kostu Trifkovića. To veče ukazalo mi se otkrovenje: da je život, običan život  pozorište.” Takvo shvatanje pozorišta čini i danas Nušićev teatar moćnim i zanimljivim.

Nušićev  svet, njegove teme su kao uveličavajuće ogledalo. Šta bi se danas našlo u Nušićevom ogledalu, Jovanović razmišlja:

– U Nušićevom ogledalu danas bi trebalo da se nađu sve dogodovštine u razdoblju nazvanom tranzicija, koja se u našoj sredini prilično odužila. Uveren sam da bi pronicljivi Nušić našao poprilično zanimljivih tema da obradi i prikaže: počev od činjenice da su tokom poslednje decenije prošloga veka propala mnoga nekad dobro stojeća preduzeća da bi se uspostavio proces pretvaranja dojučerašnjih samoupravljača u akcionare novonastalih kompanija, među kojima bi možda mogao  pronaći kako su prošli članovi Elita-kluba iz „Mister dolara”, sve do osnivača i vlasnika akcionarskog društva „Ilirija” u poslednjoj dovršenoj komediji „Pokojnik”.

Prof. dr Raško V. Jovanović, predsednik Umetničkog saveta „Nušić” fondacije (Foto „Nušić” fondacija)

Nušić je sa 19 godina napisao prvu komediju „Narodni poslanik”. Zbog oštrine svoje pisane reči znao je da završi i u zatvoru. Pošto je u „Dnevnom listu” 1887. objavio pesmu „Dva raba”, koja je, kako je sam Nušić napisao: „Sadržala oštar prekor i kralju i svima nadležnima, što su odsustvovali sa pogreba jednoga vojnika koji nam je spasao čast u bugarskom ratu (Katanića), a prisustvovali svi, pa i sam kralj lično, dva dana ranije, u pratnji jedne babe, čija je sva zasluga što je rodila dvorskoga đenerala Franasovića, koji nikakvih  naročitih zasluga za ovu zemlju nije imao. Pesma je ova neobično naljutila kralja Milana i policija me je odmah optužila za uvredu Njegovog veličanstva. Optuženi stav i sada pamtim, jer je nebrojeno citiran u tužbi, odgovoru, žalbama, pa i na samome pretresu.  Taj optuženi stav glasio je:

Srpska deco, što čitati znate,

Iz ovoga pouku imate:

U Srbiji prilike su take:

Babe slave, preziru junake;

Stoga i vi ne muč’te se džabe:

Srpska deco, postanite babe.

Eto, za te reči, na koje bi danas jedva ko našao razloga da se namršti osuđen sam ja na dve godine zatvora i odveden u požarevački kazneni zavod na izdržavanje.”

– Nušić se našao u zatvoru u uslovima strogog režima. Prva tri meseca, sem Svetoga pisma, nikakvu drugu knjigu nije mogao dobiti. Upravnik zatvora bio je  Ikija Vlah, koga je, po abdikaciji kralja Milana, drugi put zamolio da mu dozvoli pisanje. Tada je upravnik zatvora Nušića ovako posavetovao: „Bolje je za tebe mladiću, da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen, ti bi danas bio valjan i čestit čovek i ugledan građanin možebiti, a ovako se kao kockar vučeš po apsanama.”

Svojom domišljatošću, Nušić je ipak uspeo da umilostivi upravnika zatvora te je dobio odobrenje da sme pisati i u zatvoru je napisao komediju „Protekcija”, priča naš sagovornik i naglašava:

– Takođe, počeo je i još neke pripovedačke tekstove. Posle nešto više od tri meseca zatvora u Požarevcu bio je pomilovan i odrekavši se antirežimskih stavova dobio je službu  u resoru Ministarstva inostranih dela, najpre kao pisar i prevodilac, a zatim kao vicekonzul i konzul u Prištini, Skoplju, Bitolju, Solunu i Serezu.

Pjer Križanić

Na stranicama „Politike”

Dugi niz godina Branislav Nušić bavio se i novinarstvom, pokretao je i uređivao više listova.  Iz svoj ugla na stranicama „Politike” ispisivao je istoriju. Nušić i „Politika”, kakav je to bio spoj?

– Ako je u Nušićevo stvaralačko interesovanje permanentno bilo usmereno prema pozorištu, gotovo sa isto toliko žara radio je i u novinarstvu. Uređivao je i sarađivao sa brojnim listovima. U listu „Politika”, na poziv osnivača, Vladislava i Darka Ribnikara,  preuzeo je rubriku „Iz beogradskog života” u kojoj je na humoristički način komentarisao svakodnevni život objavljujući kozerije koje je potpisivao pseudonimom Ben Akiba. To ime preuzeo je iz tragedije „Urijel Akosta”  nemačkog pisca Karla Guckova u kojoj se pojavljuje rabin Ben Akiba, koji je imao običaj da sve što se događa na svetu relativizuje komentarom: „Sve je to već jednom bilo”, „Ničeg novog pod kapom nebeskom”… – priča Jovanović.

Nušićeva saradnja najavljena je u „Politici”  1. decembra 1905. saopštenjem da će jedan od najdarovitijih i najpoznatijih naših književnika humorista pod skromnim pseudonimom Ben Akiba objavljivati svoje kozerije iz života u Beogradu.

– Čitaoci su odmah primetili duhovite tekstove Nušićeve, tako da je on, posle izvesnog vremena, načinio jedan izbor objavljenih kozerija i štampao u posebnoj knjizi, koja se odmah rasprodala. To je razbesnelo Jovana Skerlića, i on je oštro osudio Nušića što je objavio svoje kozerije konstatujući: „U tome pogledu knjiga g. Nušića manje predstavlja pisca koji je nju pisao, a više publiku za koju je ona pisana”, priča Jovanović uz komentar:

– Njegov roman „Hajduci” omiljeno je štivo mlade čitalačke publike. „Autobiografija” Branislava Nušića omiljeno je štivo mladih čitalaca. Nušićeva biografska drama „Rastko Nemanjić”  rado se izvodi u našim školama.

Alkibijad Nuša osnivač pozorišta u Skoplju i Prištini… Šta nam je sve u amanet ostavio Nušić?

– Nušić je osnovao više pozorišta. Uveren sam da bi se on danas zalagao da se napiše i objavi Zakon o pozorištima. Ako znamo da je 1923. bio načelnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete i na toj dužnosti revnosno pratio delovanje pozorišta u svim krajevima države Srba, Hrvata i Slovenaca i pritom pomagao pozorišne aktivnosti savetima i dodelom dotacija iz raspoloživih sredstava, treba da imamo u vidu da je pomagao oko osnivanja novih teatara i koncentrisanja postojećih na određenim teritorijama. Oko toga bio je prilično zauzet kada se nalazio na čelu Narodnog pozorišta u Sarajevu (1925–1928). U amanet nam je Nušić ostavio svoja mnogobrojna  dela, jer je on bio jedan od najplodnijih srpskih pisaca, podvlači Raško V. Jovanović uz tvrdnju:

– Danas se njegovim scenskim delima više zabavljaju reditelji najčešće uzaludno eksperimentišući, a manje publika, jer je sve manje smeha na predstavama komedija koje se izvode u našim teatrima. Gotovo da je nepoznato da je Nušić napisao skoro isti broj drama koliko i komedija. Mnogobrojni njegovi komadi se ne izvode. Skrenuo bih pažnju da bi bilo korisno prikazati njegove drame „Kneginja od Tribala”, „Večnost”, „Jesenja kiša”  i kabare „Evropski konzilijum”. Nušić je bio i danas je prevashodno pisac Narodnog pozorišta u Beogradu. Zgrada nacionalnog teatra je njegov dom. U najstarijem beogradskom teatru neprestano se izvodi nekoliko njegovih naslova. Tako je bilo, tako je danas i tako će biti ubuduće dok je srpskog pozorišta.

Tekstovi čuvenog pisca drugi put u našem listu

Branislav Nušić, veliki srpski pisac i novinar ušao je u „Politiku” 1. decembra 1905. godine na poziv osnivača lista Vladislava Ribnikara. Početak Nušićeve saradnje u listu najavljen je saopštenjem da će jedan od najdarovitijih i najpoznatijih naših književnika objavljivati u novinama svoje kozerije iz života u Beogradu pod pseudonimom Ben Akiba.

Danas, 115 godina kasnije „Politika” objavljuje da će Branislav Nušić od 9. avgusta ponovo biti na stranicama našeg lista. U svakom nedeljnom broju, narednih meseci, objavljivaćemo tekstove Ben Akibe u kojima će čitaoci  upoznati likove i događaje iz davnašnjeg života koji su, kao nekim čudom, i danas prepoznatljivi u našoj svakodnevici.

Izvor: politika.rs